fbpx
cialis for daily use 5 mg for sale. canadian pharm meds. cialis daily vs. propecia from canadian pharmacy. herbal erection pills canada. vipps online pharmacies no perscription

Sa dolaskom zimskih meseci i hladnih dana mnogi roditelji se plaše da svoju decu izvede napolje zbog prehlada i razboljevanja. Parkovi i igrališta su se ispraznili a deca se više igraju kod kuće i u igraonicama gde ih vrebaju virusi u zatvorenom prostoru. Boravak na svežem vazduhu pomaže za jačanje imuniteta i čisti disajne puteve. Što je napolju hladnije, to je u vazduhu manje uzročnika bolesti. Za psihološki razvoj je važno da dete bude na otvorenom, da se kreće, trči i igra.

Parkur po snegu

Starija deca sve više vremena provode kod kuće, igrajući igrice i gledajući televizor. Ove promene dovele su do ozbiljnog pogoršanja zdravlja dece, sve je više dece koja imaju problem sa gojaznošću, povećanim šećerom ili visokim pritiskom. Roditelji puno rade i plaše se da svoju decu puste napolje samu. Još je gora situacija zimi kada je i roditeljima hladno pa ni ne vode decu napolje. Preko 75% dece provede napolju manje od jednog sata dnevno a zimi se ovo vreme spusti na neverovatnih 10 minuta dnevno koje se svede na odvodjenje u školu ili neki trening u zatvorenom prostoru. Kritična temperatura na kojoj se ne preporučuje izvođenje dece napolje je -25°C, što je u našem podneblju izuzetno retko!

Važno je da decu budu napolju

Upravo zato je parkur kao stvoren za decu koja će vreme provoditi napolju sa nama, učiti kako da prevazidju prepreke i jačati svoje telo kroz vežbe koje su tako osmišljene da deca u potpunosti uživaju dok rešavaju odredjene zadatke kroz igru. Mi smo osmislili program treninga koji se izvodi i po kiši, snegu i hladnom vremenu, bez obzira na vremenske prilike.

Kako da se deca obuku zimi za parkur trening?

Pre svega je važno da decu slojevito obučete. Nošenjem nekoliko slojeva tanje odevne garderobe, umesto jednog debelog i teškog, telo se mnogo bolje čuva od hladnoće. Vazduh je odličan izolator, pa tako vazdušni prostor između slojeva garderobe ima važnu ulogu u zaštiti od hladnoće. Detetu ne treba stavljati ništa preko lica, dobro je da slobodno diše i čisti svoje disajne puteve na svežem vazduhu. Vazduh pod šalom se kondenzuje, pa ako je predeo oko usta i nosa vlažan, lakše se razvijaju mikroorganizmi. U uslovima kada je temperatura ispod 0°C, i sneg, obavezna je nepromočiva obuća, skafander, kapa, šal i rukavice.

PERCEPCIJA

Često se kaže da parkour menja način posmatranja okoline. Mogu se primetiti neke odlike sredine koje su za prosečnog čoveka neprimetne (otvor između zidova, osobine podloge, isturena ivica ili šipka ). Gde neki vide stepenice ili hodnik , trasoš na raspolaganju ima čitav spektar načina prelaska sa jedne na drugu stranu. Pojačan osećaj slobode i zabave koji prati ovakav tip posmatranja sredine u kojoj se nalazimo menja našu interakciju sa okolinom kao i naše sposobnosti da se kroz nju krećemo.

Ali efekat vežbanja pk se može još više ispoljiti. Prošle godine akademici Jessica Witt, J.E.T. Taylor i Mila Sugovic (SAD) sprovodile su eksperimentalna testiranja na ovu temu. Njihovi nalazi , objavljeni u časopisu Perception , pokazali su se interesantnim. Percepcija je definisana u kognitivnoj psihologiji obično kao interpretacija stimulansa koji preko čula dopiru u mozak (vid,zvuk,dodir itd.). U zavisnosti od toga kako tumačimo sopstvene telesne nadražaje , ono što osećamo ne mora biti isto kao i ono što opažamo. Svako može ”osećati” istu stvar na sličan način , ali ”opažanje” iste može biti potpuno drugačije.
U eksperimentu Witt, Taylor i Sugovic testiranje je vršeno na traceur-ima i ne-traceurima sa zidom kao preprekom. Svakoj osobi je postavljeno pitanje koliko su samouvereni da se popnu na zid bez pomoći ,a zatim da procene visinu zida. Traceuri su dosledno opažali vsinu zida kao nižu od njih samih , dok su je ostali opažali kao višu. Ove razlike su u povezanosti sa individualnim samopouzdanjem po pitanju penjanja na zid. Istraživanje se sprovodilo tako da ispitanici obe grupe budu približno istog uzrasta i telesne visine.

Ovi nalazi pružaju dalji dokaz teorije poznatije kao Action-modulated perception (akciono -modulirana percepcija ) iliti AMP. Ovde se pretpostavlja da sposobnost individue na delovanje u nekoj sredini menja njihovu percepciju iste. Tako da , ukoliko se osećamo sposobnim ,snažnijim i znamo da možemo da skočimo određenu distancu ili visinu , naša interpretacija informacije nadražaja koju primamo iz spoljašnje sredine se promenila, samim tim prepreke vidimo kao manje i lakše za prevazilaženje. Ovo se protivi nekim prethodno pomenutim mišljenjima u psihologiji koja tvrde da percepcija okoline/sredine je kudikamo objektivna i nezavisna od ponašanja osobe unutar te sredine. Parkour nastoji da pomogne u proširivanju psiholoških granica razumevanja , dok istovremeno teži (uslovno rečeno) pomeranju granica ljudskih sposobnosti.

Chris Merritt, © Parkour Generations

Za Parkour Srbiju preveo Miloš Tomin.

Unutrašnji razmak, i zašto se istežem da bih imala usklađenu zadnjicu koja funkcioniše

Mnogo toga je rečeno i mnogo se razgovaralo o istezanju. Mislim da stvarnog istezanja nije odrađeno dovoljno.

Naizgled studije su zaključile da istezanje ne dovodi nužno do poboljšanja u performansama sportiste. On, ili ona, ne trče naročito brže, ne skaču dalje ili više. Većina ovih studija, iz onoga što mogu videti, su rađene najviše za trčanje; na velike distance i sprintove. Iako neću razmatrati da li istezanje može načiniti Usain-a Bolt-a bržim – iako to njemu zapravo ne treba – tvrdim da istezanje može omogućiti sportisti ili sportistkinji da nastavi ono što radi, na nivou intenziteta kojim radi, duže vreme nego ako se ne isteže. Takođe tvrdim da istezanje, ako se radi pravilno, može biti deo programa sprečavanja povreda sportista i može ubrzati proces oporavka ako povreda nastane. Povrh toga, istezanje može poboljšati slabu zadnjicu! Na taj način direktno pomažete svojim skokovima pošto vaši gluteusi (mišići zadnjice) konačno dobijaju poruku da počnu sa radom kada bi trebalo a možda vam omoguće i da skočite više i dalje. Svakako, napredak na svim nivoima.

Ove hrabre tvrdnje baziram na 10 godina iskustva kao Pilates instruktor i nakon što se videlo kako istezanje – kada se primenjuje pravilno i rutinski – omogućuje mojim klijentima da funkcionišu u svakodnevnom životu bez bola u leđima, kolenima, ramenima i kukovima, kao i što omogućuje onima koji rade triatlon da završe takmičenja bez njihovih uobičajenih iritantnih i ograničavajućih povreda.

Takođe, ovo baziram na sebi, godine plesa, neke borilačke veštine a sada prilično intenzivan parkour trening i … osećaj ne povećanja mog istezanja u odgovarajućoj meri sa povećanjem vežbi kojim nedavno izlažem svoje telo. Efekat je da imam bol za koji znam iz iskustva da će se razviti u povredu, lokalizovanu ili ponovnu, i onu koja se lako može srediti istezanjem.

Zašto se trebamo istezati?

U najosnovnijem i najširem smislu vaše telo se sastoji od mišića, kostiju, tetiva, ligamenata i fascia-e (tanak sloj vezivnog tkiva). Mišići su povezani sa kostima preko tetiva, kao što je mišić lista povezan sa petom masivnom Ahilovom tetivom. Ligamenti drže kosti zajedno, kao što ligamenti unutar vašeg kolena povezuju kost lista (fibula) i butnu kost. I tetive i ligamenti izgledaju skoro kao elastične trake i od ključnog su značaja za pokretljivost i opseg pokreta zglobova, međutim dok ligamenti funkcionišu više kao amortizeri, tetive deluju više kao traka za povezivanje mišića za kosti (zamislite povezivanje zastave direktno za stub bez užeta. Nema velike pokretljivosti kada duva vetar.). Fascia je jako vezivno tkivo koje okružuje i štiti, ponekad odvaja, ponekad drži na okupu, sve mišiće (možda ste naišli na ovaj tanak, beličasto obojen sloj kada ste čistili pileća prsa na primer).

Cela ova fantastična konstrukcija kosti, tetive, mišića, ligamenta i fascia-e je napravljena i nalazi se na savršenom razmaku u međusobnoj vezi, što dozvoljava kostima da se slobodno kreću u međusobnoj vezi i unutar zglobova. Time omogućujući vam da radite šta je potrebno sa vašim telom, nadamo se bez ograničenja i bola.

Samo, jednostavnosti radi, zaboravite za sekundu ligamente i fascia-u i pokušajte da zamislite ovaj lanac: mišić, tetiva, kost. Sada zamislite zgrčen mišić… prirodna posledica je da će se tetiva zategnuti. Kao rezultat, ova tetiva će povući kost. Sada zamislite dalju kontrakciju mišića. Zategnutost nema drugi izbor nego da prati lanac sve dok nešto ne popusti, pomeri se ili se eventualno pokida – ako mišiću nije dozvoljeno, ili nije u mogućnosti da se vrati na svoju prirodnu dužinu odakle je počeo da se zateže. A to je sve bez razmatranja efekta koji ovaj lanac ima na ligamente i/ili fascia-u. Ili efekte koje zategnuti ligamenti ili fascia mogu imati na ovaj lanac. Bez obzira na to, savršen razmak u kome je svaki deo bio postavljen u vezi sa drugim i koji se tu nalazio na početku je promenjen. I možete imati nekoliko problema.

Zato se ja istežem u nadi da će se sve vratiti na mesto na kom je bilo sa razmakom i elastičnošću koje je imalo pre nego što sam počela sa treningom, ali u jačem stanju.

Šta se dešava ako se ne istežemo?

Nije teško zamisliti šta može da krene naopako ako pokušate veliki skok/doskok/jak trening za telo koje je u stanju koje smo gore opisali.

Srećom, veoma retko se dolazi do ovog stanja u svakom mišiću tela, i verovatno nikada toliko loše koliko vi možete zamisliti. Nije kao da ćete jednog dana, kada se probudite, primetiti da je vaša butna kost van svog položaja i izvan kuka zato što niste istegli kvadriceps – prednji deo butina. (To ne znači da se to ne može desiti prilikom skoka/doskoka zato što niste dovoljno istegli pomenute kvadricepse…).

Telo može dosta toga da podnese i radiće sa vama; adaptiraće se. Ali sporo menjanje unutrašnjeg razmaka će se desiti bez obzira na to. A naročito ako se ne istežete, i vrlo verovatno će vam na kraju zadati problema.

Primarna funkcija mišića (koji čine skoro 40% ljudske telesne težine) je da proizvede kretanje kontrakcijom i opuštanjem na prilično složen ali praktičan, koordinisan način u međusobnoj vezi (npr., kako savijate lakat kontrakcijom vašeg bicepsa, tako se vaš triceps mora opustiti. Kako ispravljate vašu ruku ponovo, tako triceps vrši kontrakciju a biceps se mora opustiti.). Uobičajeni problem koji se može javiti ako se ne istežete je da jedan mišić postane previše zategnut i primorava druge mišiće da previše nadoknađuju, ili ih čak lišava njihove funkcije. Sada mišić koji ne bi trebalo nešto da radi mora da radi duplo više, i onda se i ovaj mišić takođe zateže. Nije teško zamisliti šta sledi dalje. I sada može postati teško da se prepozna gde je problem nastao i oporavak može trajati duže.

Drugi efekti mogu biti da vi možete trenirati koliko god želite, ali se dešava da izgrađujete i povećavate mišiće u oblastima u kojima to ne želite zbog toga što je jedan mišić previše zategnut i pokreće pogrešne mišiće oko njega da završe njegov rad. Ili se vaša snaga ne poboljšava u oblastima koje vežbate pošto tom posebnom mišiću nije omogućeno da radi kako treba, ili čak da se istegne kako treba.

Kao primer veoma relevantan za trejsere: previše zategnuti fleksori kuka mogu – između ostalog – izazvati smanjenje nervnog impulsa do gluteusa (mišići zadnjice) pošto se smanjuje rastegljivost kukova (ograničavajući dužinu koraka (strajda), npr.). Vremenom se dobija pomalo mlohava zadnjica koliko god da skačete. Nije kul.

Ostale zabavne stvari mogu biti bol ispod ili sa strane patella-e, nestabilnost patella-e zbog previše zategnutih kvadricepsa (ili fleksora kuka), bol (u najgorem slučaju tendonitis) u Ahilovoj peti zbog previše zategnutih mišića lista, bol na spoljnom delu stopala/kolena/kuka zbog prevelike zategnutosti IT veze (dugačak i širok produžetak fascia-e koji ide od spoljašnjeg dela kuka i butine do kolena), i gluteus medius… (mišić na stranama zadnjice)… lista može biti beskonačna.

Takođe, presudno za parkur, pošto postoji veliki broj skokova i doskoka, telu je potrebna jedinica mišić-tetiva koja može apsorbovati udarac (doskok) i brzo osloboditi energiju (skok). Vratimo se nazad na jedinicu mišić-tetiva-kost koju sam vas ranije zamolila da zamislite gde imate mišić u stalno kontrahovanom i skraćenom obliku, koji vuče za sobom sve oko njega. Napravljeno za veliki skok? I ne baš. Pre će biti da je napravljeno da se pokida.

Koliko jako se trebamo istezati?

Tek sam se nedavno setila koliko se jako trebam istezati kako bih trenirala onoliko koliko treniram bez osećaja ograničenosti ili bola nakon treninga. Kada kažem bol, ne mislim na jak i prijatan bol nakon jakog treninga novih skokova/vežbi, gde vaši mišići prosto plaču zato što ste od njih tražili da urade nešto na šta nisu navikli. Volim taj osećaj.

Ovde govorim o iritantnim bolovima koje imate u donjem delu leđa kada sedite, ili možda radite cat balance (iako ovo može biti povezano sa slabim mišićima trupa), onaj bol u unutrašnjem delu kolena kada hodate uz stepenice, ograničenost u vašim ramenima kada pokušavate da uradite zgib ili u vašem kuku kada pokušavate da uradite dugačak iskorak (strajd). Da biste se ovoga oslobodili, ili ga izbegli, morate se istezati do istog nivoa bola do kog ste rado gurali sebe kada ste trenirali. Istezanje nije neko „yogapoga – pusti neku muziku i pronađi unutrašnjeg sebe dok se nadaš da će „biti jedan sa podlogom“ učiniti da ovo bude bolji svet slobodne trgovine čokoladom“. To si ti koji istežeš svoje mišiće, ligamente i tetive nazad do njihove originalne dužine, sa istom snagom i disciplinom kojom si ih „zgnječio“. Jake ali dugačke, takve ih želiš. Dakle, ako si ih jako kontrahovao, onda ih jako treba istegnuti nazad u svoj prirodni oblik.

Koliko često se trebamo istezati?

Rekla bih da ovo pomalo zavisi od vaše lične gustine mišića, tj. koliko brzo gradite mišiće. Ako brzo gradite mišiće – istežite se dosta. Ako sporo gradite mišiće, onda manje i po mogućstvu dodajte neke specifične vežbe za mišiće/tetive/ligamente kako bi bili sigurni da vaši zglobovi mogu podneti napor.

Ja se istežem nakon svakog treninga, ali ne uvek odmah nakon treninga. Ili, trebam reći, sada, nakon što sam iskusila iritirajuće bolove zbog toga što nisam radila ono što mi se kaže, istežem se nakon što dođem kući i istuširam se. Ali moje pravo istezanje, bolno istezanje gde dišem kao kada neko stoji iznad mene i tera me da uradim još jedan sklek a ja ne mogu jer se plašim da ću se ispovraćati, radim sledećeg dana. Dobrih 20 minuta do pola sata za svaku od 5 grupa koje će se, sigurna sam, kako napredujem povećati na više:

* Fleksori kuka – imperativ
* Kvadricepsi – takođe imperativ
* Mišići lista – važno
* Gluteusi (zadnjica) – važno
* i lat mišići (Više o ovome u sledećem blogu)

Zadržati svako istezanje minimum 40 sekundi kako bi se zaista duboko istegao mišić. I nakon što osetite da se mišić opušta, istegnite isti mišić ponovo i pokušajte da ga istegnete malo više. I dišite. Nikada nemojte potceniti snagu disanja i ritma koji ono stvara. (Više o ovome kasnije)

Dakle, razlog zašto se ja istežem, pored nade za usklađenom zadnjicom, je da ne postanem ograničena u pokretu ili da ne odem u preranu trejsersku penziju. Parkur je postao način na koji se ja izražavam, izazivam i upoznajem sebe. Samo što sam počela da učim da pričam ovaj jezik i ne želim ništa da zaustavi moj flow. Ne želim čak ni da mucam. Imam previše da kažem. Očito.

Awsa, 2011-03-28 10:14; 2011 © Parkour Generations

Za Parkour Srbija preveo Dejan Kostevski.

Istorija parkura u Srbiji – prvi deo

Napomena: Tekst je lično viđenje vremena od 2006. do 2012. iz perspektive parkura u Srbiji. Kao takvo, neodvojivo je od ličnih ideja i utisaka i ne treba ga smatrati za stoprocentno objektivno, iako nastoji(m) da što više bude takvo. Možemo doći u rošomonsku situaciju. Ovaj tekst više treba da bude jedna priča, pre nego skup činjenica koje bi trebalo prihvatiti i kanonizovati kao istoriju parkura u Srbiji. Klasičan zbornik od mene ne možete dobiti jer ga i ja nemam niti imam nameru, čak i mogućnost, da ga napravim jer smatram da sam imao nešto bolje od toga što bih želeo da podelim sa vama.

Malo šta mogu reći za vreme pre 2006. (valjda) jer se u parkour smislu tada još nisam bio ni rodio. Ako me Bogdan nije lagao, sve je počelo 2003. godine kada je njih nekoliko videlo film Yamakasi (izgovara se  „jamakasi“). Da li se tada parkur preneo u Srbiju teško je reći jer to dečije skakutanje se teško moglo nazvati treningom. Da biste trenirali neophodne su četiri stvari: veština (cilj), put do tog cilja (sistematika), adaptivnost (inteligencija) i sam  vežbač (objekat). Često sam se pitao šta bi se desilo sa parkurom da ta varnica nije pala u seno već u neku baru. Šta je posle bilo sa tom družinom ja ne znam, neke sam sretao u Kraljevu, neki su otišli na brejkdens ako se dobro sećam, nije ni toliko važno. Ono što jeste važno je da je to bio početak nečeg većeg. Negde između 2003. i 2006. Bogdan je napravio sajt sa forumom. Broj članova je varirao ali negde oko 2006. kada sam i ja prvi put došao tamo nije bilo puno ljudi, nekih 20 do 50 ako se ne varam, sve ukupno.

Na kraju osnovne, trenirao sam košarku. Nije bilo neko iskustvo, nije bilo ni loše ali nisam osetio tu draž. Nije da imam nešto protiv takmičenja ili timskih sportova ali u tom periodu mi nije leglo. Posle sam se bavio aikidoom i japanskim, na sreću imao sam više nego fantastične učitelje koji su me sve naučili sem da bacam magije (ali im ja ne zameram). Oduvek sam hteo da bacam magije, vušššš, tam, bzzz, kul! Elem, negde 2006. željan promene i novog načina vežbanja na nekoj televiziji beše Yamakasi. Eto i mene posle filma na zidu ispred zgrade a malo posle toga na krevetu kako gunđam na hidrogen. Privukla me je moć ili možda bolje reći snaga ali i sloboda. Šta je za mene značio taj najbuđaviji kliše u parkuru? Značio je da mogu da batalim formu, norme, svu sofisticiranosti Japana (u jednom ili drugom obliku) ali i pare, treninge, autoritete, sistematiku, trud. Jednostavno izađem i ripam, kao nespretno kuče pušteno sa lanca, bez ikakvog truda. A sve to džabe, ispred zgrade i skoro svuda gde mi odgovara i kako ja hoću. Valjda je ta sloboda značila „ja sam bog“. Osećaj je bio kataričan! U to vreme parkur nije bio poznat uopšte, niko na ulici nije znao šta radim i ljudi su uglavnom bili  dobroćudni i radoznali. Nakon prvih mesec dana možda, shvatio sam da imam snage nilek (ni za lek, prim. aut.) i da se to mora hitno promeniti. Na kraju krajeva, u velikoj meri sam i izašao iz aikidoa tražeći drugačiji metod jačanja. A šta radi adolescent koji zna o snazi onoliko koliko je i ima, ide na internet. Nekako sam otkrio da ne treniram Yamakasi (ubivši se da otkrijem šta ta reč znači na japanskom) i da bih želeo da treniram parkur. Ok, dobro, ako se ripa može i tako da se zove.  Na sreću, nisam bio jedini koji je došao na sličnu ideju (a bio sam siguran da jesam). Eto sajta parkur srbija. Ne beše mnogo tekstova ali beše forum. Na forumu je bilo nekih 10-tak ljudi ako se dobro sećam, od toga je treniralo 5 ljudi! Zamislite parkur srbiju sa 5 ljudi! Tada su trenirali: Boki (KV), Zvex i njegov brat Ivan (BG), Silver i Marko (NS). I to je bio parkur u Srbiji. Bili su tu josh Yetzka, Jasna, Aleh, Aljosha, Crnchuga (super lik i nezaboravan za predstavljanje novim trasošima), ako se nisam prevario i Slađan i Isak su tada bili tamo, ne još trasoši, mali Čeda, posle su došli Kinez, Mogli, Marissai, bilo je tu još ljudi, pre ili kasnije, više se ni ja ne sećam, ako neko zna neka dopunu. Ali ona petorica behu bitni na samom početku, barem meni. Napišem ja poruku Zvezdanu (zvex) da se raspitam da treniramo zajedno. „Može“ kaže on, idemo kod XV gimnazije. Pa gde tamo, mislim se ja, tek izađoh iz srednje, te iste, jedva sam čekao da pobegnem odande, sada opet gore na Pevac. Ajde dobro. Moram priznati da sam bio impresioniran Zvezdanom, nije bio krupan ali je bio jak i bio je neustrašiv. Pojednostavljeno rečeno, obožavao sam okret na drugu stranu zida ali ga nisam umeo i baš sam na kraju treninga tamo na prvom platou iznad onih kockica pomenuo: „E baš bi bilo kul kada bih se ovde okrenuo i skočio dole i produžio“ na šta je Zvezdan samo rekao „a misliš ovo“ i hop. To je baš bilo kul! Elem, odem ja sutradan sam tamo, sećam se, dan pre smo radili skok ali da se dočekamo nogama i rukama na zid i ostanemo da visimo. Oko mene se okupi gomila dece, meni malo zent ali radim ja, malo uspešno, malo neuspešno. Sećam se da je drugi deo bilo vežbanje skoka sa visine. Đipnem ja sa one kocke (ulaz u dom zdravlja pa tamo levo), sa nekih 3,5 m dole na beton, ništa meni. Opet, svrbe tabani, moram da ojačam. Još koji put, sad već malo bole. Kako li oni (Yamakasi) jačaju tabane. Ne znam ali znam ko zna. Moj prvi post na forumu je između ostalog „kako da skočim sa visine a da me ne bole tabani“. Bogdanov odgovor ne bih komentarisao ali je imao mnogo interpunkcije, naročito znakova uzvika. Pismen neki mladić, pomislih. Utom, pronađem ja i jedan od prvih pk  videa koje sam gledao „Trening Boki“ (bio je prvi pa nije bilo ni broja). Bio sam impresioniran ali drugačije impresioniran. Nije bilo nekih skokova, famoznih stvari, već je sve izgledalo tako lako. Njegov skok je izgledao kao da se ne trudi a ceo video je smrdeo na znoj, videlo se da je tu mnogo truda uloženo. Mnogo planskog truda. Aha!  To mi treba, planski trud, ovaj ne planski me ubi. Pade meni napamet da posetim ja njega u Kraljevu i da zajedno vežbamo. Predložim ja to njemu, kontra-predlog je bio da dodjem za vikend i prespavam tamo. Uuuu, idem prvi put u Kraljevo, da se vidim sa ne znam kime, da spavam u kući kod njegovih roditelja koje ću isto prvi put videti i treniraću nešto što treniram tako kratko. Kada su mi moji dali pare i blagoslov, bilo je kao kada mi je ćale dao ključeve od kola ali nije ustao da se obuje. Samo malo objašnjenje prvo: Boki u tom videu na početku radi nekih desetak zgibova sa opruženim nogama u horizontali. I pre tog video ja sam znao da ne mogu da uradim ni jedan ceo normalan zgib i nije mi bilo strano da radim zgibove sa jednom decimalom, ali posle tog videa sam prvi put radio zgibove sa dve decimale 0,0x zgiba. Moja druga velika slabost iz tog perioda je što sam imao manekenske ruke, što je značilo da sam svaki, ali svaki trening raskrvavljivao šake. Kako je to peklo kada perem ruke, pa kada malo mrdnem prst sutradan ono boli, pa ajde sve ponovo. Elem, uđem ja u Autotransport, jedini autoprevoznik tada u Srbiji sa dva vozača u jednom busu, jedan vozi drugi pozadi ubacuje ugalj. Sačekao me je Boki na stanici, ostavili stvari kod njega i odosmo u Mladost. Ajde da trčimo, ajde, ja pun snage, elana, da se pokažem i dam sve od sebe, optrčah jedan krug, pa dva, pa počeh teže da dišem, pa malo teže, pa trčim a ne znam da li sam živ, nema pulsa. Ja to tada naravno nisam znao ali on je još tada imao foru da nove ljude izmori na zagrevanju. To je bilo višestruko dobro. Novi ljudi, pa i stari ako se okupe, dolaze da skaču. I ja sam išao tamo da skačem, da mi Boki proda foru, nauči cake i da po povratku skačem više. Ako se „slomite“ na zagrevanju, vi ste demotivisani za takvu autodestrukciju jer ste bolno svesni svoje slabosti a čak i ako ego izdrži, nema se snage. To otvara more mogućnosti da se zapravo radi bolji parkur, zahtevnije na manjim stvarima, finese. I izdržim ja taj prvi dan, preživeh Mladost, bolnicu, onu prokletinju za tepihe iza bolnice, ma sve. Malo skokovi, pa trčanje, pa vežbe snage. Dogmižem ja nekako na taj deveti sprat, zaperem se. Sećam se da je klopa bila super. Bogdan je imao ogromnu kolekciju pk videa, otprilike nekih 20 do 30 filmova, sve OT i 90% sa pk-videos. Gledali smo speed air man jedno tri puta + premotavanja, slomo, onaj za koka-kolu, Trening Boki (sada već u retrospektivi). Pa smo onda legli pa pričali još jedan sat pa smo legli. Kao ekskurzija samo bez devojaka, alkohola i cigareta. Sećam se da su me tada ti ljudi, Cvetkovići, lepo primili, svaki moj naredni odlazak, a bilo ih je, je bio isti kao taj prvi, vrlo opušten, prijatan, ljudski, blaženo pošteđen standardnog gostoprimstva i gostovanja. Sledeći dan smo otišli na stadion. Tu me je Boki upoznao sa svoja dva dobra druga, a od tada i moja, stepenicama i tribinama. Ta 54 stepenika (koji andrak su gradili stadion u rupi) i 6 mini redova tribina. Posle tog treninga sam napravio skoro celu arhivu na tom mestu, za ne daj bože, DNK tj. krv, otisak prsta u krvi i zamalo zubni karton (prosuo sam se preko one ograde kod ulaza, dva puta). Vratio sam se kući sa odranim šakama, laktovima, modrim kolenom i blago išmirglanom kožom na kvadricepsima. I vide itchi da je to dobro. I da vredi to, na duge staze.
Nakon toga, dosta sam čitao po .netu, bilo je prelepo živeti parkur tada jer je ceo svet imao iste nedoumice kao i mi u Srbiji. Moram da se pohvalim da sam ja bio na .netu dok se pisala tema „da li je plivanje parkour?“ i vrlo se živo diskutovalo. Svi su bili očarani tom novom veštinom o kojoj su jako malo znali i svi smo je zajedno otkrivali, bukvalno. Nije bilo smarača, svi su unosili nešto svoje (Brajan sa svojim poligonima, Herbetiste sa MN, Andy sa svojim znanjem i stavom, pk-danno) i bilo je fantastično. Recimo, svi (u Srbiji) naravno pratimo šta se dešava, onda se pojavi neka tema, pa mi ovde u lokalu na MSN ili forumu diskutujemo, pa ako stignemo vežbamo na taj način dan ili nekoliko dana, pa stigne odgovor na tu temu totalno suprotan (npr. da li se čučnjevi rade do poda ili samo do pola) pa ajde nazad za crtaću tablu. Tada je bilo prelepo i što su svi pk videi bili skoro 90% samo OT ali stvarno OT, Lisses društvo, Yamakasi, Tim Pisteur uz izuzetak TCT-a i još ponekog videa). Čisto da još malo pojasnim, ja sam tada išao kod druga da gledam i skidam pk-videos jer je on imao ISDN na 128k a ja sam imao 33.600 modem (naravno dial-up).

Ivan Vatović

Ako je bilo ko od vas pričao sa mnom u poslednjih šest meseci, čuli biste kako se žalim na bol koji osećam u kolenu. Počelo je kao blag iritirajući bol i tokom vremena je evoluirao u pun hroničan bol, najverovatnije tendonitis ili neka njegova varijanta. To je veoma razočaravajuće. Međutim, u poslednjih nekoliko meseci ponuđen mi je širok spektar predloga, saveta i tretmana za bol u kolenu iz svakojakih obrazovnih izvora.

Sve to sam brzo ignorisao, zato što sam glup.

Ovo je lista stvari koje bih voleo da sam ranije uradio. Ukoliko osećate bol u kolenima, MOLIM VAS obratite pažnju na tekst koji sledi i ne dozvolite da problem postane ozbiljniji. Ja trenutno ne treniram nekoliko meseci kako bih konačno rešio moj problem; nemojte da postanete kao ja.
Nemojte biti gluperda za bol u kolenima.

1) Priznajte problem i odlučite da rano preduzmete mere

Dugo vremena nisam ni mislio da je moj bol u kolenu problem koji se treba rešavati. Osećao sam bol u ramenu od treniranja u mojoj ranoj parkur karijeri i to je nekako prošlo samo od sebe nakon nekog vremena. Pretpostavio sam da su ozlede i bolovi samo deo treninga, i da će moj bol u kolenu sam od sebe nestati u dogledno vreme.
Naravno, ono što sada shvatam je da je moj obim treninga znatno veći sada nego što je nekada bio, i da se kolena u parkuru mnogo više upotrebljavaju od ramena. Prilično je lako odmarati rame a i dalje trčati i skakati; mnogo je teže uopšte se kretati sa nestabilnim kolenom. Problem nikada nije nestao, i ja se njime nikada nisam bavio sve dok nisam bio primoran na to.

2) Odmarajte zglob – pravilno

Čak i kada sam shvatio da je ovo nešto čime se moram pozabaviti, nisam hteo da prekinem sa treninzima. Znao sam da ću morati da odmaram; ali sam pretpostavljao da će jedna ili dve nedelje biti sve što mi je potrebno. Ili da mogu smanjiti trening na jednom nedeljno, i da će sve biti u redu. Ili da jednostavno ne radim ništa veliko i teško za moje koleno, i da će biti u redu.
Ne, ne! Sada znam da odmor znači odmor. Koleno se ne može zalečiti ako ga stalno izlažete malim udarcima i ako stalno zatežete tetivu, bez obzira na to koliko je skok mali. Progutajte gorku pilulu, kupite nekoliko DVD izdanja i podignite noge u vis, i tako će vam biti najmanje narednih mesec dana ili više moj prijatelju.
Ili…

3) Skrenite sebi pažnju od toga

Ako osećate bol u kolenima, to je verovatno zato što ste aktivna osoba. Dakle, kako se nositi sa činjenicom da niste u stanju da trenirate sledećih nekoliko meseci?
Pa, još uvek imate ruke, zar ne?
Kupio sam komplet gimnastičkih prstenova i nekoliko parallette šipki. Oni su pravi izazov, uveravam vas. Prilično sam zadovoljan što ću se fokusirati na njihovo savladavanje sledećih nekoliko meseci pre nego što se vratim treninzima.
Mi smo zavisnici, na neki način, i ako ne dobijemo svoj fiks bićemo u iskušenju da izađemo napolje i uradimo nešto glupo. Pronađite izazov, nađite nešto novo da naučite ili postignete, i radite na tome. To će vam pomoći.

4) Odradite vaše istraživanje i uvedite rutinu nege kolena

Postoje određene stvari koje možete uraditi da bi pomogli oporavak vašeg kolena, i postoji dosta informacija koje vam govore šta su te stvari. Preporučio bih vam da posetite fizioterapeuta ili vašeg doktora da odredite tačno koji je vaš problem, ali generalno primena leda i toplote, zajedno sa nekim anti-inflamatornim lekovima, mogu pomoći sa trenutnim bolom, dok dodaci ishrani na bazi ribljih ulja i slično mogu pomoći sa dugotrajnim zdravljem zglobova. Izguglajte temeljno i apsorbujte sve što možete.
Takođe se treba temeljno istezati, a posebno istezanja koja je opisala Awsa Bergstrom, Trejserov Novi Najbolji Prijatelj, koja su prethodno postavljena na ovom blogu su veoma korisna za opuštanje mišića oko zgloba kako bi se smanjila zategnutost kolena.
Međutim, nijedna od ovih stvari nije korisna ako ih ne radite. Dakle, uspostavite rutinu. Pogledajte vašu nedelju, vidite gde ćete biti u određenim periodima i planirajte da negujete vaše koleno kada god možete. Odredite vreme za stavljanje leda. Podesite alarm da vas podseti da uzmete ibuprofen, ili vitamine, ili da se istegnete. Neka vam to bude navika i neka ne bude izgovora. Hlađenje vašeg kolena ledom dvaput nedeljno kada se vi setite neće pomoći; ali hlađenje ledom dvaput dnevno hoće.
I da, ovo je nešto što ja nisam radio dugo vremena. Sećate se, ranije, kada smo govorili kolika sam ja gluperda?

5) Ojačajte vaša kolena pre povratka, i idite polako

Ovo je moj nadmoćni čin gluposti, i najveća greška koju sam napravio. Uspeo sam da se prilično dobro odmorim tokom praznika, sa najmanje tri nedelje ne naprezanja mog kolena do njegovih granica. Osećao sam se dobro, i odlučio sam da ponovo počnem sa treninzima.
Odmah sam pokušao veliki skok iz zaleta i oštetio sam moje koleno više nego ikad.
Morate shvatiti, što ja nisam, da će odmaranje vaših nogu značiti malo pogoršanje u nivou snage. Ako ne uradite čak nijedan čučanj sa sopstvenom težinom mesec dana, možda više nećete imati snagu u vašem skoku ili čvrstinu u vašem doskoku kada se vratite. Možda neće biti veliki gubici, a možda i hoće, ali morate se postepeno vratiti treninzima kako bi to saznali.
Potražite vežbe za povećanje stabilnosti kolena, kao što su balansiranje, i neko vreme trenirajte noge kako bi osigurali da ste ponovo spremni pre nego što pokušate velika, eksplozivna kretanja. Dopustili ste zglobu da se zaleči; sada ga morate ojačati, da se ne bi ponovo povredili.
I na kraju,

6) Ne dozvolite da vas slomi

Činjenica je da ako osećate bol u kolenima, morate promeniti to što radite kako bi nestao. To može značiti gubitak treninga, rutine, ili jednostavno izlaženje i druženje sa ljudima sa kojima ste proveli svako veče prethodne dve godine i počećete da sedite ispred televizora sa podignutom nogom.
Ali, mi ovde govorimo o dugotrajnom zdravlju vašeg zgloba. Ako se to ne reši, možete imati trajne probleme sa kolenima u starosti. Vredi to rešiti sada, sa nekim kratkotrajnim žrtvovanjem.
Nemojte praviti iste glupe greške kao ja. Ja sam ih već napravio, u vaše ime.
Nema na čemu.

© Parkour Generations
Za Parkour Srbija preveo Dejan Kostevski.

Usavršavanje kretanja

Da bi se poboljšalo kretanje, svaki traceur treba imati jasno razumevanje uloge kinetičkog lanca i njegovog odnosa i interakcije sa reakcionim silama tla i inercijom. Kada se ovakvo razumevanje razvije onda logičkim napredovanjem se može izvršiti ispravka i poboljšanje sposobnosti.

Reakcione sile tla (GRF – Ground Reaction Forces)

Osnova čitavog kretanja oslanja se na poznavanje činjenice da je kretanje u potpunosti zavisno od sposobnosti sportiste da koristi i manipuliše silama , a naročito onim koje su u interakciji sa tlom (GRF).

Sposobnost da se snažno primene sile prema tlu, ključno je za kretanje, ali je to samo deo jedne jednačine. Treba biti takođe sposoban efikasno savladati silu koju zemlja/tlo prenosi na telo, jer upravo ove sile su te koje pokreću i zaustavljaju telo.

Zahvaljujući Njutnovim zakonima, znamo da za svaku akciju postoji jednaka, suprotna reakcija. Poštujući pravila kretanja, ovo znači da kada se neko odgurne od tla sa X silom, tlo će uzvratiti istom (X) količinom sile (u zavisnosti od podloge).

FIFO (force in = force out) odgovor

Kada se dublje istražuje FIFO odgovor zapaža se da što je veće guranje tla ,veći je i otpor tla. Ovo je izuzetno važno kod ubrzanja i usporavanja.

Tokom kretanja ne samo da treba da obratimo pažnju na veličinu ili količinu sile koju proizvodimo , već i na pravac i smer primene vektora sile. Vektor sile je ovde definisan kao zamišljena linija koja određuje smer delovanja sile. Razumevanjem vektora sile zamišljamo sile koje primenjujemo i primamo.

Napomena: Odgurivanjem stopala od podloge , stvara se vektor sile u zavisnosti od smera odgurivanja. Kao odgovor, tlo će se direktno suprotstaviti toj sili suprotnim vektorom sile. Treba zamisliti oba vektora kada se analizira kretanje.

Treba znati pravilno preusmeriti sile da bi se stvorilo čisto kretanje. Ako se pogrešno preusmeri sila primenjena na tlo, rezultirajuća reakcija neće pomoći pri stvaranju kretanja i skretanju.

Iako je tačka dodira sa tlom na stopalu, ona ne određuje vektor sile odgurivanja. Mora se uzeti u obzir deo noge od kolena do stopala. Ovaj segment određuje smer tog vektora.

U obzir se takođe mora uzeti centar gravitacije (COG – center of gravity) Odnos između pozicije COG i ugla GRF izuzetno je važan tokom kretanja

Njutn je tvrdio da telo ostaje u stalnom stanju kretanja (ili mirovanja) dok na njega ne bude delovala neka spoljašnja sila. Ono što se vidi (kada je telo u kretanju) jeste kada se vektor sile stvoren od strane GRF suprotstavlja pravcu puta COG stvara se prelamajući ili usporavajući moment koji remeti trenutno stanje kretanja.

Ovo je očigledno kada sportista pokušava brzo da uspori pa počne glasno da lupa stopalima o tlo. Ovim se stvara bitno prelamanje sila da bi se brzo usporio COG. Ove sile direktno se suprotstavljaju smeru COG.

Slično, kada se vektor sile nađe pod istim uglom sa smerom COG, stvaraju se sile ubrzanja. Ako želimo da analiziramo sprinterski izlazak iz startnog bloka primetićemo značajan nagib prema napred u prvih 10m (kod nekih više ,a kod nekih manje).

Ovaj prednji nagib postavlja donji krak noge pod određenim(manjim) uglom u odnosu na tlo. Ovaj ugao stvara vektor sile čiji se ugao podudara sa smerom putanje COG. Ovo znači da se podstiču, odnosno guraju COG napred.

Istraživanjem skoka iz mesta vidimo da su GRF paralelne sa COG i  ’’peripendikularne’’ u odnosu na tlo. Ovim se stvara podizanje ili vertikalno pomeranje pošto se gura COG na gore.

Bitno je razviti snažan vertikalni skok! Eksplozivan vertikalni skok  je važan gotovo svim sportistima bez obzira na sportsku opredeljenost, a naročito za pk.

Razmatranjem kako GRF utiče na naš smer kretanja, uviđamo kako male promene u našim GRF mogu da prouzrokuju manje promene na putanji COG. Ovo postaje problem kada ovaj put nije stalno upravljen prema željenom cilju.

Sledeći korak leži u razumevanju toga kako mi moramo podesiti telo da bismo pravilno primenili i iskoristili GRF ,a to se postiže određenim fundamentalnim elementima i, kasnije, njihovom primenom na realniju, haotičniju sredinu.

(prevod sa UF – M.Tomin)

Nečujnost, u većini slučajeva, je mera efikasnosti. Kretanjem sa stvaranjem najmanje količine zvuka pri dodiru sa tlom pokazuje se odlična mišićna kontrola. Ako želite da saznate kvalitet svoje koordinacije, spretnosti i ravnoteže, više slušajte nego što posmatrate. Što se manje čuje ,veći je nivo spretnosti.- Scott Sonnon, Master of Sports and U.S. National Coach

Zašto biti nečujan?

Bitno je shvatiti da ne treba biti nečujan iz istog razloga ,dakle postoji određena svrha. Ta svrha je poboljšanje kontrole psiho-motornih sposobnosti. Tihi pokret označava apsolutnu preciznost i propriocepciju tela. Svako takvo kretanje određuje čovek ,a ne puka slučajnost. Posmatranjem mačke zapaža se da je svaki pokret odmeren, doskoci iskontrolisani i bilo kakav nepotreban zvuk izbegnut. Mačke se kreću savršenom kontrolom.

Kako god se kretali ,koji god put odabrali ,nečujnost treba da bude sastavni deo vežbanja pk. U svakom aspektu sposobnost izvođenja manje bučnih i nečujnih pokreta biće korisna.

Kao i svugde, bitna je postepenost. Preporučeni su prvo (nečujni) doskoci sa klupe ili stola. Ovde sledeća tehnika dolazi do izražaja: doskok na prednje delove stopala sa postepenim amortizovanjem u čučanj uključivanjem mišića nogu. Položaj ruku trebao bi biti ispred trupa usmeren na dole radi što sigurnije ravnoteže. Ovo treba raditi dok se ne postigne potpuna (mačija) nečujnost. Onda pokušavati sa preciznim skokovima u dalj (precision), pa zatim sa vezanim skokovima u dalj.

Principi nečujnosti ne primenjuju se samo za doskoke. Treba, dakle, osluškivati korake pri trčanju i hodanju. Uvek u vidu treba imati efikasnost, energija mora biti usmerena napred ,a ne u visinu i dubinu. Glavu treba držati u istom nivou pri trčanju i hodanju. Ne treba biti preterano nagnut napred ni nazad. Mišići treba da su opušteni.

Umetnost nečujnosti

Bez obzira na to da je svakodnevni život pun buke ,svi imamo sposobnost da ga učinimo manje bučnim. Tiho kretanje ne samo da povećava spretnost kretanja , već značajno pospešuje sposobnost osmatranja okoline. Pomoću ovakve perspektive lakše nalazimo harmoniju sa okruženjem , što nam zauzvrat pomaže da se kroz nju krećemo tečno i s lakoćom.

Korist nečujnog kretanja prostire se izvan domena fizičke pripremljenosti. Napredujući kroz nečujno vežbanje primetiće se smanjenje suvišnih i nepotrebnih misli ,a doći će do značajnog povećanja koncentracije.

Doći će do potpunog oslobođenja od bilo kakve pometnje ,bilo unutrašnje ili spoljašnje.

Neka drugi prave buku ,mi ćemo naučiti da stvaramo tišinu. – D. Edwarde

Otkad je zabeleženo, ljudi pronalaze razne načine da poboljšaju svoje kretanje. Čovekov nagon za fizičkim samoprevazilaženjem je toliki da je vremenom postao religiozna strast. Američki starosedeoci – trkači ,tibetski jogi ,taoistički monasi i istočnjački majstori borilačkih veština ,svi oni su razvijali kontrolu kretanja do izvanrednih razmera, i tako često prevazišli prividne granice fizičkog kapaciteta.

Savremeni sportisti rade isto to, samo sa niim nivoom duhovne predanosti.’’Neumoljivi’’ napredak sportskih dostignuća predstavlja dokaz da ljudsko telo poseduje ogroman potencijal za različite oblike razvoja.

Obično se kaže da su sve ove transformativne vežbe, široko definisane kao pravilne vežbe posebnih kretanja sa istovremenom namerom samopoboljšanja.

U ovakvom globalnom i istorijskom pokušaju ljudi su otkrili nove spretnosti, snagu i koordinaciju koje se često nazivaju silama izvan ljudskih sposobnosti. Kineski Taoisti govore o smislu univerzalnog daha, stari japanski mačevaoci govorili su o kretanju uma kroz telo i njegovom usmeravanju pokreta, dok američki starosedeoci tvrde da im bogovi ili životinjski duhovi pomažu da brže trče, daleko iznad prosečnih sposobnosti, a Indusi milenijumima smatraju da se vežbanjem joge obično kretanje može preobraziti u nešto vanljudsko.

Istina je da šta god radili, ništa nije ’’vanljudsko’’ , sve to spada unutar čovekovog potencijala. Retko kad istražujemo taj potencijal u potpunosti, iz razloga što savremena shvatanja sopstvenih mogućnosti zahtevaju posebne lokacije, putovanja, vreme, specijalnu opremu, trening i novac. Takve aktivnosti dosežne su malom broju ljudi, prema tome velikom broju talenata nije pružena podrška. Freerun/Parkour ima za cilj da promeni to.

Za kratko vreme vežbači su stvorili nove vidove razvoja ljudskog potencijala. Od naizgled nemogućih podviga Davida Bela ,preko dinamične gracioznosti i jačine Blu-a ,do novih generacija vežbača koji se razvijaju pod njihovim uticajem ,napredak je jasan.

Kretanja i tehnike za koje su ranije trebale nedelje i meseci da se savladaju ,danas se uče za dan-dva. Skokovi i prepreke koji su pre samo dve godine podrazumevani kao teški, sada se s lakoćom izvode. Složenost kretanja se drastično povećala: Cat Leap se razvio u 180 Cats, 270 Cats, 360 Cats; varijacije preskoka su ogromne; precision skokovi se uporno prevazilaze kako u dužini tako i u preciznosti, a akrobatske veštine će izgleda zauvek dostizati nove granice.

Noviji vežbači čak prvo uče složenije manevre , a kasnije se bave osnovnim tehnikama, pokazujući neizmernu spremnost sveobuhvatnog shvatanja pk ,upijaju neophodne informacije i deluju prema sopstvenoj volji. Sve ovo se radi bez zaštite, strukturiranog treninga ,niti za neku nagradu. Teško je ne videti ovo kao evoluciju slobode izražavanja , i kao korak ka težnji da se prilagodimo urbanoj sredini.

Pk praktičari nisu jedinstveni u ostvarivanju neverovatnih fizičkih podviga, npr. Lung-Gom-Pa ’’Trans-hodači’’ sa Tibeta ,kreću se, zaboravljajući na umor i prepreke, prema posmatranom cilju, jedva dodirujući tlo. Upravo ovo može biti opis dobrog poznavaoca pk.

Posmatrajući kretanje Lung-Gom-Pa ,odaje se utisak da ih nosi vetar, samo toliko da klize po površini tla. Student tibetskog misticizma i folklora, Alexandra David – Neel zabeležila je svoje posmatranje Lung-Gom-Pa na severnoj ravnici Tibeta: ’’Nije trčao, već se činilo da se odigao sa zemlje ,kao da je bio obdaren elastičnošću lopte. Koraci su imali pravilnost klatna.’’ Ovo je već poznato jer je ovo jedna od aktivnosti sličnih pk kojom se ljudi bave hiljadama godina

Kako dakle pk može da ponudi nov i bolji nivo razvoja u odnosu na starije veštine?

Odgovor leži u pristupačnosti.

Pre svega, to je prava, transformativna veština dostupna svima , neograničena za određene lokacije; zabavna je u otkrivanju novih, raznovrsnih terena ; ne zahteva posebnu opremu (osim patika),ni određenu okolinu. To je umetnost usmerena prema individui, koja se razvija i napreduje sopstvenim tempom, na jedinstven način. Nikakvo elitno obučavanje nije neophodno ,a za početak ništa ne košta.

Pk se može baviti bilo ko, bilo kad i bilo gde. Baš ovaj stepen dostupnosti naprednog vežbanja omogućava nov spektar čovekovog razvoja. Ovo je umetnost koja enkapsulira (sjedinjuje) sve potrebne aspekte drevnih, transformativnih veština, obezbeđujući kako fizičku tako i filozofsku paradigmu za upotrebu od strane vežbača – na isti način kao što je ’’Do’’ , ili ’’Putevi’’ ,u Japanu. Zaista, Pk nudi put kojem svi treba da težimo, onom, dobrom, starom grčkom idealu ’’Mens sana in corpore sano’’ (U zdravom telu, zdrav duh).

Čuveni tibetski ’’trans-hodač’’ Lama Govinda jednom je posmatrao metode svih, istinskih transformativnih veština kao suštinu ’’koncentracije dinamičnog vitalnog principa’’, i nema razloga da Pk ne bude podrazumevan kao takav. Jedina razlika je u tome što su Lung-Gom-Pa tibetske metode joge kao i njihovi rezultati delimično skriveni i nepoznati.

Naravno , pravi napredak treba da ostvaruje svaki vežbač ,svakog dana – preobražaj pojedinca: za ovo nije neophodno obaranje rekorda, niko ne mora biti najbrži ili najjači. Jedini cilj treba da bude stalni i temeljni razvoj sopstvenih karakteristika.

Kada dozvolite ovom napretku da Vas odvede do vrhunca vaših sposobnosti ,otkrićete taj retki ,neporecivi osećaj da svi ljudi poseduju velike kapacitete za neobičan život.

Prevod Miloš Tomin

Opasnosti preteranog i prebrzog treninga

Razblažavanje/dilucija: a) proces stvaranja slabije/manje koncentracije b) oslabljeno stanje c) razblažena supstanca/materija

Ovo vas možda uvredi , činiće se da je usmereno vama ,a možda i jeste.

Mogu da živim s tim da budem omrznut zato što sam rekao istinu, ali ne mogu da nastavim da živim sa ovim mišljenjem ,a da ga ne podelim sa ljudima za koje mislim da bi im pomoglo. Znam da nisam jedini koji to misli i smatram da vredi staviti do znanja ,ako će to pomoći makar jednom čoveku. Ovo je ,pre svega, za jednog mog prijatelja sa kojim nisam trenirao kraće vreme. Prijatelju koji je čini se pomalo posustao u treniranju ,i koji je zabrinut zato što nije dobar kao i ostali. Ovo je za njega i sve ostale koji se osećaju obeshrabreni gledajući ostale koji se naizgled čine boljim, kao i za početnike u pk-u.

Počeo sam da treniram pre 1301 dan, 10. septembra 2003. ,dan posle prvog emitovanja Jump London na 4. kanalu , i divno je razmišljati o tome koliko se stvari desilo od tad i koliko mi se život promenio. Sećam se svog prvog treninga ,koji se desio pre 185 nedelja i 6 dana. Bilo je to sa mojim dobrim tadašnjim prijateljem Tomom , kada smo obojica bili uzbuđeni posle gledanja Jump London i što pre smo hteli da počnemo. Sećam se da sam pokušavao neke preskoke, manje skokove ,kao i prvog iskustva sa strahom u pk kada sam skočio sa krova obližnje zgrade gimnastičkog kluba i skotrljao se na travi. Bilo je užasavajuće u trenutku ,i mislim da je bilo visoko oko 12 stopa. Uradio sam ovo jer sam mislio da je to pk , skakanje sa visina u smislu ‘ko preživi ,pričaće’. Koliko smo daleko napredovali od tad ….jesmo li?

Sada će vam većina ljudi reći , prvi dani su najteži. Ko se seća tog neopisivog bola posle prvih težih treninga? Sećam se upale butina ,tada mi se činilo kao da su me premlatili sa bezbol palicama ,i to je trajalo 2 nedelje. Ovih dana postoji čitavo bogatstvo korisnih podataka, dostupno ljudima koji počinju sa veštinom ,a koje mi nismo imali kada smo počinjali. Uglavnom smo pokušavali i grešili. Al’ uprkos prednostima učenju na iskustvima starijih traceur-a , moramo se zapitati ima li tu nekih posledica.

Razumem koliko je teško bilo Davidu Belle-u i svim ostalim, prvobitnim traceur-ima Lisses-a ,da se probijaju kroz tamu pre preko 15 godina ,bez ideje o tome kuda vodi to što oni rade. Oni su polako ’’urezali’’ put u novom smeru i ‘‘osvetlili’’ ljudima da ga prate. Trebalo je mnogo godina tim ljudima da stvore najosnovnije pokrete i prerade ih do te mere da se skoro svaka prepreka može prevazići pomoću nekoliko raznovrsnih tehnika što je izvanredno postignuće. Epsko putovanje na koje današnji traceur ne mora da se upušta, on 10 novih tehnika nauči za 2 meseca , za šta je nekad(ranih 90-ih) trebalo 5 godina da se savlada.

Tako da, imajući u vidu koliko se brzo razvijamo, napredujemo i učimo sigurno ćemo ih stići i pomoći?

Ne, ipak ne bih rekao.

Mislim da napredujemo toliko brzo istim putem , da ćemo ostati bez daha pre nego što ih sustignemo. Osvrću se i gledaju nas, mislim da se nadaju da ćemo ih stići da im pomognemo u razvoju discipline, ali sumnjam da će buduće generacije to raditi.

Da citiram Stephane Vigroux-a ‘‘Mislim da mnogi ljudi trebaju imati više ličan pristup… svi se kreću… drago mi je zbog njih… ,ali prebrzo ,prelako i previše isticanja… previše’’

Ima ljudi koji treniraju manje od godinu dana ,a koji rade veće i naprednije stvari od ljudi koji treniraju već 4 godine, i verujem da je ovo pretežno zbog znanja koje je danas dostupno. Ovo možda dobro zvuči u principu , kako se generacije smenjuju, imaćemo nove ljude koji će preskočiti procese pokušaja i greški i koji će se držati onoga što je dokazano da deluje kako bi se postigao dobar rezultat u pk-u. Ali sam zabrinut.

Mislim da je pristup pomoću pokušaja i grešaka dosta naučio prve traceur-e Lisses-a o njima samima i ubrizgao im dozu kreativnosti, strasti i hrabrosti koja danas biva zaboravljena i nadomeštena ’šablonskim’ treningom(by the book). Ne samo da verujem da je njihov fizički i mentalni sklop daleko bolji u odnosu na moj, već i da će se to još više razređivati kako generacije budu prolazile. Ljudi danas imaju spiskove za učenje određenih pokreta/kretanja i otpisuju ih po prvom izvođenju,a odmah potom, brzo prelaze na nešto novo ,veće, upečatljivije.

Danas se čini da je najbolji način da se stekne poštovanje u pk zajednici ,da se rade najveće i najbolje stvari uz minimalan trud. Dokle god se to radi, neće biti važno koliko je traljavo izvedeno ,ili možda sporo ,ili precizno ,ili eventualno štetno po vežbača. Svi šire vest da je ‘X’ uradio ‘Y’ tako da je sigurno bolji od ‘Z’ ,a trenira samo ‘W’ meseci. Ovakav pristup brzo eskalira i mislim da u skorije vreme uništava pravu prirodu pk-a. Ljudi rade stvari da bi bili prepoznati od strane drugih i teško je za ljude ,koji vredno rade i stalno napreduju, da gledaju to oko njih. Osećaju se pod pritiskom da pokušaju stvari iznad njihovog nivoa, i to nije njihova krivica.

Za mene ,pk je duga kampanja vredna truda , a ne kratka, epska bitka.
Nisam zabrinut samo zbog mentalnog napredovanja i kreativnosti novih vežbača koji se žrtvuju, već i zbog fizičkih troškova takvog ubrzanog napretka.

Neki od vas se ,kao i ja,možda sećaju dede koji je jedini u porodici mogao da otvori teglu kiselih krastavaca za večeru, bez obzira na poodmakle godine. Ova tzv. ‘‘dedina snaga’’ o kojoj govorim ,nije bila prosto čudo prirode već rezultat 60 – godišnjeg fizičkog rada, snaga stvarana višegodišnjom ponavljajućom upotrebom mišića.

Brinem se da će ‘prečice’ dostupne savremenim vežbačima oduzeti nezamenljivi mišićni razvoj ,kakav su traceur-i Lissesa imali , duboko ukorenjene neurološke puteve i veliku količinu mišićne memorije koje nijedna knjiga , članak ili reč ne može dati. Dedina snaga.

Svi znamo,od početka treniranja, da telo možemo dovesti u dobru kondiciju što će doprineti tehnici ,ali i dalje mislim da ljudi prebrzo napreduju. Redovno viđam novije vežbače koji izvode neke stvari koje iskusniji još ne rade, pa se nekad i ti iskusniji osećaju žalosno. Time ih često dovodeći u situaciju da dovode u pitanje svoj metod treninga i da se zapitaju zašto nisu bolji ,gde su omanuli i zašto su svi ostali bolji od njih.

Ljudi su mi dolazili, bukvalno utučeni zbog svog treniranja, tražeći savet ,pitajući gde greše i šta to noviji praktičari imaju ,a oni ne. Odgovor koji sam im dao je vrlo jednostavan: Ti što rade ogromne skokove, zapanjujućom tehnikom , visinom, težinom, dužinom itd. će se vrlo brzo izmoriti i posustati , čak i prestati sa vežbanjem pre vremena, prosto zato što telo nije spremno da podnese toliki napor. Oštećenje nije usmereno samo na kolena ,već i na rameni pojas , kod propadanja sa grane na granu ,i laktove.

Kakve će biti dugoročne posledice ovoga?
Šta je sa dugoročnim posledicama velikih skokova pomoću ruku ,ako ramena prethodono nisu iskusila 10 000 manjih skokova?
Koje će biti dugoročne posledice doskoka na beton sa 15 stopa ,ako noge nisu iskusile 10 000 doskoka sa 5 stopa?

Vreme će pokazati.Pogledajte najbolje traceur-e sveta . Otidite u Lisses ,vidite ih , popričajte s njima, trenirajte i učite od njih. Oni nisu najbolji zato što su genetski nadareni ili ludi što su pokušali nove stvari kada su bili mlađi ,i oni nisu najbolji zato što su brzo napredovali. Najbolji su i najsnažniji jer su postepeno napredovali. Stvarali su sloj po sloj telesnog ’oklopa’ godinama, ponavljanjem vežbi hiljadama puta bez ikakve žurbe. Imaju duboko ukorenjenu ’dedinu snagu’ elastičnost i otpornost na povrede koja se stiče postepenim napredovanjem.

Brojni intervjui sa Davidom su postavljali pitanje u vezi sa povredama ,a David je samo klimnuo glavom i rekao da su mu kolena sasvim dobro , kao i ruke, i da ne oseća nikakav bol. Ovo je bilo posle 18 godina treniranja. Nasuprot tome , danas imamo ljude koji treniraju oko godinu dana ,a pauziraju po nekoliko meseci zbog problema sa kolenima, luksacije ramena, tendinitisom i sl. … Da li je to slučajnost? Ili je ovako zbog toga što se previše forsiramo ,prebrzo ,pokušavajući da budemo najbolji u poređenju sa drugima?

Parkour je lično i mukotrpno putovanje. Nema prečica i brzih rešenja. Ako želite da ’potrajete’ ,onda vam predlažem da dobro pogledate sopstveni način treniranja i upitate se da li to radite iz zabave , par godina dok se ne skrasite i nađete posao, stupite u brak, imate decu i penzionišete se. Ukoliko je tako ,onda radite šta vam je volja, velike skokove, sve što poželite i ne osvrćite se. Ali imajte u vidu da utičete na one koji su ovome na duge staze i vredno rade. Imajte to u vidu kada im budete rekli ’’Uradio sam to, zašto ne bi mogao i ti?’’

Ali ako zaista želite da disciplinujete svoje telo, budete snažni i trajete u pk onda se ne smete porediti ni sa kim. Previše je primamljivo kada nas neko nagovori na nešto izvan naših granica mogućnosti , naročito kada vidite manje iskusne osobe kako to rade. Postavite se iznad toga, budite svesni štete koju oni sebi nanose i ponosni što niste podlegli njihovom pritisku. Za desetak godina dok oni budu hodali pomoću štapa ,vi ćete biti u stanju da izvedete taj skok sto puta bez preznojavanja.

Ne znam tačno na koji način možemo pomoći budućim generacijama traceur-a i budućnosti pk-a. Pružajući im sopstveno iskustvo možemo ih pripremiti ,ali to ne sme biti zamena za pokušaje i greške inače ćemo svi postati kopije naših učitelja. Uvek mora postojati element pokušaja i greške ,kao i element istraživanja/otkrivanja. Takođe ,mora im biti dopušteno da napreduju sopstvenim tempom bez osećaja pritiska od strane ljudi oko njih. Kao lični cilj navešću pomoć ljudima na koje se vrši pritisak da rade nešto što ne žele, a bilo bi odlično kada bi se neko , ko čita ovo, priključio.

Da sumiramo dva, gore navedena smisla…

1)Ako ste novi u pk-u , proučavajte što više i učite od iskusnijih ,ali ne gubite osećaj za kreativnost i ne zaboravite da mislite svojom glavom. Isprobajte nove stvari, otkrivajte nove metode i napredujte svojim tempom.
Morate se setiti da ljudi koji su bili tu pre vas ipak imaju više iskustva ,te imaju kako bih ja to nazvao ’dedinu snagu’,a to se ne može naučiti ili preneti. Teorijski možete ubrzati ,ali ne možete ići prečicom u praktičnom smislu ,ako planirate da se bavite duže ovom veštinom.

2)Ako ste iskusniji u pk-u i osećate se da su novajlije bolje od vas ,nemojte se osetiti pod pritiskom da se forsirate ili da radite stvari samo zato što ih oni rade. Pokušajte da ih upozorite na opasnosti tih vežbi ,čak iako mogu nešto da urade ,ne znači da bi trebalo. Oni uče brže od vas , zbog količine dostupnih informacija do kojih se došlo pre , dakle zbog vašeg truda.

Ako vam je stalo do budućnosti pk-a ,onda je vaša dužnost da im pomognete da razumno napreduju i skrenete im pažnju da uspore , kada mislite da brzaju/žure. Ako se to ne uradi , pk će polako umirati ,kako njegovi praktičari budu postajali sve slabiji duplikati prethodnih traceur-a ,dal’ zbog povreda , preteranog vežbanja ili uništavanja zglobova.

Da li ćete pomoći ublažavanju/razblažavanju pk-a i novih traceur-a ,ili ne?

’’Gazi nežno, jer mi gaziš po snovima.’’
William Butler Yeats

2011 © Parkour Generations

Prevod Miloš Tomin

Parkour se znatno širi po svim stranama sveta ,neki bi rekli na zabrinjavajuće nekontrolisan način, ali pored toga okuplja sve veći broj vežbača. Među njima , pojavljuje se zajednica ,koja počinje da izbija na površinu, sa brzim porastom broja članova i talenata , što se više nikako ne može zanemariti kada se govori o svetskoj zajednici , odnosno ženskoj pk sceni.

Proveo sam nekoliko meseci u Londonu i podučavao na skoro svakom Parkour Generations Women’s Jam i Class (treninzi i seminari) , stoga sam stekao predstavu šta i kako one rade. Takođe , sam trenirao sa veoma posvećenim ženama iz Engleske ,ali i iz različitih strana sveta poput Kanade, Brazila i drugih ,a nadam se i sa još više njih u budućnosti. Saznao sam da je moj razvoj kroz pk bio ,po mnogo čemu, vrlo sličan razvoju mnogih žena sa kojim sam se susreo: početak sa ogromnom motivacijom, ali i velikim nedostatkom samopouzdanja sa čime se treba izboriti. Ovo se viđa kako kod početnika ,tako i kod iskusnijih vežbača , i iz ličnog iskustva mogu reći da je sumnja u sebe ništa drugo do faza u procesu razvoja i napretka , ali sa vežbanjem i posvećenošću um se bistri. Kako bi Antoine de-St Exupery sročio: ’’Onaj ko se suoči sa preprekom , otkriće sebe’’ , a ko bi drugi nego traceuri.

Isto tako tamo gde ima svetlosti ne može biti tame, gde postoji svest tu nema sumnje, dakle postojaće samopouzdanje. Gotovo svako poseduje potencijal koji čeka da se oslobodi. Muškarci ili žene , visoki ili niski ,slabi ili jaki itd. Sve to je nebitno. Nije važno odakle se počinje, već koliko daleko želiš da ideš.

Razumem da se mnogo žena još uvek ne oseća opušteno u sredini gde su ,do pre par godina , većinu činili muškarci , i da iako je nekoliko trejserki počelo da ide u svom nekom smeru (svojim putem) ,izražavanjem ženskog potencijala kroz pk, ženski ’’put’’ /smer/način i dalje ostaje tajna: žene imaju drugačiju kompoziciju tela za razliku od muškaraca , te moraju drugačije da se kreću.

Kod žena koje su se bavile penjanjem uz stene , primećuje se razvoj novih načina penjanja ,zasnovanih adaptiranjem na njihovu specifičnu morfologiju, koje karakteriše tehnika i manji utrošak energije, što govori o uspehu u disciplini naizgled predodređenoj za muškarce. Dosta puta mi se desilo dok sam se penjao u Fontainbleau (Francuska) ,da me žene nadmaše ,iako sam bio u prednosti u pogledu fizičke snage ,a što se tehnike tiče ne bih rekao da sam totalni početnik.

Isto tako ,znam da će postojati ženski način bavljenja pk-om i da će se razvijati tokom narednih godina. Mora da je vrlo uzbudljivo danas biti ženski trejser/trejserka/traceuse , jer će se ucrtavati put kojim će mnoge žene poći!

Kada bih ,na osnovu svojih zapažanja, nabrojao osnovne poteškoće trejserki ,otprilike bi to izgledalo ovako (bez nekog posebnog redosleda):

Razmišljaju previše i suviše racionalno, i zaboravljaju da veruju sopstvenim osećajima.

Kao ljudska bića , imamo instinkte, a kako se pk bazira na prirodnom kretanju čoveka, naši instinkti su savršeno prilagođeni pk treningu. To je razlog zbog čega je vrlo važno biti svestan osećaja koje nam pruža sopstveno telo, na taj način ono komunicira sa nama , kada bismo to zanemarili, to bilo bi poput stavljanja ruke u vatru, neshvatajući da se time povređujemo. Ovo što ću spomenuti suptilan je pojam , te ga je mnogo lakše objasniti na terenu , ali da sumiramo: naše telo će nam reći da li je spremno za određen pokret ili vežbu, time što će nam stvoriti pravilan ili pogrešan ’’osećaj’’ ovih pokreta/vežbi. Preterano racionalno razmišljanje može ,u ovoj fazi , dovesti do smanjenja tog signala, samim tim i prouzrokovati povredu ili odustajanje.

-One teže ka emotivnom prezasićenju.

Zbog manjka samopouzdanja ,koje sam pomenuo ranije, većina žena ima tendenciju ka emotivnom prezasićenju tokom treniranja , bilo da jedva uspeju ili neuspeju da savladaju mentalnu prepreku. Pk je osuđen da bude emotivna veština , jer svakoga od nas tera na suočavanje sa strahovima i slabostima. Vrlo malo ljudi nikad nije pustilo suzu zbog pk-a … Možemo ostati kući i raditi nešto lako ,ali ako bismo izašli i namerno postavili sebe u izazovne situacije , bila bi to vrlo hrabra stvar , i zaista to ne radi svako, upravo zbog toga jer je teško. Ništa vredno rada nije prosto ,a pk ,zbog mnoštva divnih stvari koje nam pruža, vredan je svakog rada. Dakle, ispoljite svoja osećanja: plačite,vrištite, pobesnite ,ali ne dajte im da vas poraze ili odvrate ,nikad… Odustajanje nikada nije rešenje. Na duge staze ,trud se uvek nagrađuje.

Ne veruju same sebi i teže da potcene svoje sposobnosti. Ovo je već objašnjeno ,ali nikad neću dovoljno insistirati: sva ljudska bića imaju ogroman potencijal koji ,nažalost, većina ne iskoristi u potpunosti. Siguran sam da se nekad desilo tokom treninga ili u životu ,da ste naišli na prepreku koja vam se činila zadivljujuće ,za koju biste rekli da nije to za vas, a kada ste je savladali, otkrili da nije toliko strašno. To se dešava 99.9% vremena , stvaramo sebi demone , mentalno transformišemo prepreke sa kojim se suočavamo , ograničenje je mašta! Na kraju krajeva, to je samo prividno. Jako malo ljudi se trudi da stvari vidi onakvim kakve zaista jesu. Tako da sledeći put kada se zadesite u takvoj situaciji ,zapitajte se: da li se zaista trudite da stvari vidite onakvim kakve jesu ili ne? Da li se suprotstavljamo prepreci na najpozitivniji mogući način ,ili smo odustali pre bilo kakvog pokušaja? Ako i dalje ne možete da se nosite sa težinom zadatka ,u redu , vratite se malo unazad , pokušajte nešto lakše i postepeno napredujte korak po korak. Ne postoji tačno ili pogrešno , pobede ili poraza, jedino što će se dobiti su povratne informacije. Ne mislite ako ste žena , da ste manje sposobni od muškaraca, ne zato što je to netačno , već biste time podsvesno gradili barijeru za dalji napredak u vlastitom umu. Ne određujte sebi granice , jer niko zapravo ne zna dokle one idu.

Ove tri stavke su međusobno povezane ,tako da ako iskusite neku , vrlo je verovatno da ćete iskusiti i druge dve. I obrnuto: rešavanjem jedne nije daleko od rešavanja sve tri!

Vidim snažan duh i jako dobru energiju u ženskoj pk populaciji , što me je posle dužeg vremena uverilo da žene pk-u mogu doprineti isto koliko i muškarci. Jedna od mojih najvećih želja u ovom trenutku, bila bi da redovno treniram jednu dobro motivisanu trejserku ,ali zbog planova putovanja ću to morati da odložim. Mada, prava poenta pk-a nije postizanje neverovatnih podviga , već u istraživanju i pobeđivanju sopstvenih unutrašnjih demona na putu ka postizanju unutrašnjeg mira, a nadam se da će se ženska populacija više izraziti i zablistati u pk svetu. Svim trejserkama sveta , želim sve najbolje!

2011 Parkour Generations

Ovih dana ne smatra se otmenim govoriti o treniranju ili samopoboljšanju kao nekoj vrsti konflikta – često čujemo kako bismo trebali pametno da treniramo, a ne snažno i istrajno; da budemo u određenom tempu; da radimo u skladu sa sopstvenim mogućnostima ; da se sasvim pridržavamo principa sportske nauke. Ovo je sa fiziološke tačke gledišta ,vrlo koristan savet, i bilo bi mudro prihvatiti ga.

Međutim, u praksi pk-a postoji rat: psihološka borba koja nam se pojavljuje svaki put kada sledi skok ili neko slično specifično kretanje koje još nismo savladali, svaki put strah od neuspeha ili pada sprečava nas i navodi da odustanemo i probamo narednog dana , kao izgovor za prihvatanje poraza. U ovom slučaju protivnici smo sami sebi, što se manifestuje kroz izazov terena na kojem treniramo. A takav protivnik se ne može jednostavno pobediti tzv. pametnim treningom, niti radom u skladu sa sopstvenim mogućnostima. Mora mu se direktno suprotstaviti , i u pravom smislu te reči suočavati sa njim dok ne poklekne. Ovde je zaista potreban onaj stari dobri (inat). To je takođe deo našeg vežbanja i ne može se olako time baratati. Sticanje snage, spremnosti, brzine, ili sposobnog kretanja nije toliko komplikovano , jednostavno treba primeniti dovoljan, redovan i odgovarajući trening i rezultati će se već videti.

Bavljenje umom

Nemoguće je predvideti kako će neko regovati na sopstveni izazov u ovoj situaciji – da li će se naježiti od straha, ili će se postaviti iznad toga? Da li će prikazati unutrašnju snagu potrebnu da se nosi sa poteškoćama, ili će potražiti lakši način? Surova istina je da dok se ne suočimo sa sukobom nemamo pojma na koji način ćemo odreagovati, niti će bilo ko biti u stanju da nepogrešivo proceni kako će se dati pojedinac snaći kada se upusti u ovakvu vrstu situacije. Mnogo puta smo videli da vežbači nadmašuju sami sebe tokom aspekata ‘bezbednog’ treninga , tokom treninga u zatvorenom prostoru (tzv. indoor trening), a odustaju kada se nađu u sličnoj situaciji , u okruženju ,koje je prema njima, većeg rizika. Um je najviše nepredvidiv i najlukaviji protivnik, a i najuporniji. On će učiniti sve da nas odvrati od onoga što smo naumili. Ali ukoliko mu se svaki put budemo prepustili , u potpunosti će ugasiti onaj žar u nama.

Kako sprečiti ovo? Ne slušajući taj unutrašnji glas ,ili barem ne činiti to često. Izboriti se sa tim unutrašnjim bitkama i pobeđivati više nego gubiti. Poslušajte šta taj glas ima da kaže (ko zna , par puta će zapravo razumno govoriti) , obratite pažnju na te savete i upozorenja ,zatim ih ’’primite k znanju’’ i sklonite sa strane ,i konačno se posvetite prevazlaženju određene prepreke na putu.

Postoji mnoštvo različitih metoda za borbu u ovom tzv. ratu – neću reći pobedu jer to nije jedna od onih bitaka koje se apsolutno mogu dobiti – video sam i pojedince koji uspešno primenjuju vrlo različite strategije: vizuelne tehnike (vizualizacija) , tehnike za odvraćanje pažnje, gnev (kanalisanje/usmeravanje emocija), mantre, muzika… ,ali negde usput, svi ti pojedinci dolaze do te tačke potpune odlučnosti , rešenosti i posvećenosti ,da bi na kraju izveli ciljani pokret. To je taj inat , trenutak snage volje i ujedno momenat vladanja sopstvenim telom ,u pravom smislu te reči. Sve unutar njih ih tera na odustajanje, zdrav razum ,na bezbedno postupanje, a opet oni uspevaju da izađu na kraj sa svim tim misaonim procesima, da ih potisnu u stranu i reše da dovrše željeni zadatak. Oni ,dakle upravljaju svojim telom ,a ne strahom niti bilo čim drugim. Divno je zaista videti nekoga ko uspostavlja takvo stanje, a još je bolje to lično iskusiti.

Kada se to dogodi ,bitka je dobijena. Doduše, rat će se nastaviti. Ovaj tzv. rat se nikada ne završava. Protivnik je neumoran, nemilosrdan i bezosećajan. Čekaće na ’’bojištu’’ svaki put ,sa dobro poznatim osmehom.
(It’s a level playing-field: we just have to play out of our skins.)

2011 © Parkour Generations- Prevod Miloš Tomin.

Biti snažan ,biti koristan

Šta vaš pk za vas predstavlja? Koji je značaj vašeg treninga? Kakva je poenta rizika kojih se prihvatate, teškoća koje trpite tokom treninga, kao i izvanrednih podviga?
Osnivači su ,još na početku, govorili o smislu biti jak kako bi bio koristan,o treniranju sa svrhom, pomaganju drugima – prijateljima ,porodici, društvenom okruženju, susedstvu i šire. Prvobitna pobuda za stvaranje ‘‘umetnosti premeštanja ’’ (koje će prerasti u današnje veštine pk i fr) bila je stvaranje sposobne i upotpunjene ličnosti, kako u mentalnom ,tako i u fizičkom smislu, osobe spremne na bilo kakav izazov ili zadatak. Oblikovati sebe kroz istraživanje,otkrivanje, trud i oslobađanje, kroz uporno testiranje i vežbanje, u cilju postizanja korisnosti. Dakle, biti koristan. Istinski holistički koncept.
Da li je to izgubljeno? Danas pk vidim svugde, do te mere gde su takmičenje i televizijska nadmetanja postale norme ,kao i snimanje video materijala koje je postalo samo po sebi svrha. Ali da li je i to pk? Površno gledano , jeste; pokreti, fizička moć i kontrola, skokovi i gracioznost pojedinaca koji predstavljaju otiske umetnosti. Spolja je to veliki kvalitet. Ali da li je taj sadašnji pk, sve što je ostalo? Šta je sa motivacijom? Šta je sa unutrašnjim kvalitetom? Da li je to izgubljeno? Odgovor nije na meni da dam ,već na vama.
Kako se veština širila ,postajala pristupačna hiljadama , pa i desetinama hiljada vežbača, izložena novim uticajima i zahtevima , neumitno se razvijala. Ona se u različitim delovima sveta , menjala i prepravljala do neprepoznatljivih razmera, pa i više. Korišćena je, oblikovana, eksploatisana , poboljšavana , pogrešno shvaćena , izgubljena ,a zatim opet pronađena , sve to se dešavalo kroz deceniju kada je postala svetu poznata. Tokom mog života video sam i borilačke veštine koje su imale istu sudbinu ,sa svojstvenom idejom koja ,kroz popularizaciju, postaje pomračena dok konačno ne nestane ,ostavljajući za sobom ljušturu iz koje je proizašla fizička sličnost u odnosu na prvobitne ideje. Izgleda da je takav tok stvari.

Ali mora li tako da bude? Pk ima toliko toga da pruži vežbaču, a time pruža i svetu oko njega. A u savremenim civilizacijama , sigurno treba pomenuti, veća je potreba za vrednostima koje su u srži pk. Ipak se te vrednosti ne mogu pronaći u tv emisijama, velikim skokovima, traženju sponzora , već u samopoznavanju stečenom kroz uporno testiranje, unutrašnjem samopouzdanju koje je rezultat suočavanja sa strahom/strahovima, u poniznosti i drugarstvu kada se trenira sa prijateljima i rodbinom. To se nalazi u onome što nam kretanje poklanja , a ne samo prosto kretanje.

Uvek sam verovao da ta snaga u srcu pk ne treba da bude izgubljena; da se može održavati i prenositi iz generacije u generaciju i na taj način pomoći, barem malo, društvu u kojem živimo. Za mene je to pravo značenje. Da se to izgubi, da pk postane samo još jedna bleda senka jedne velike ideje kao veliki broj borilačkih veština, bilo bi zaista tužno.

To se može izbeći , siguran sam. Ali duh pk nije samo neki uzvišeni koncept ,ili neki ideal koji lebdi ulicama Lisses-a, Evry-ja i Sarcelles-a. Niti se samo zadržava u zamućenoj istoriji umetnosti , poznatoj samo par odabranih praktičara. Duh pk postoji i oživljava se unutar prirode individualnog treninga/vežbanja. U tom pogledu, naše namere ,pristupi , shvatanja oblikuju pk i njegovu budućnost svaki dan. Mi utičemo na to,na neki mali ,al i značajan način, na svakom treningu ,u svakom susretu sa ljudima koji se ne bave pk-om , svakim prikazom, svakim skokom ,u svakom opisu ,intervjuu , u svakoj diskusiji i međusobnom delovanju. To je živa stvar.Aktivno prisutna. Sve je to bitno.A najvažnije je ono što dovodi u vaš život, i šta vam omogućava da uradite za one oko vas.

Inače u čemu je poenta?

Ljudsko biće je deo čitavog, što bismo mi nazvali, univerzuma, delić ograničen u prostoru i vremenu. Ono doživljava samo sebe, misli i osećanja kao nešto odvojeno od svega ostalog… vrsta optičke varke njegove svesti. Ova obmana je jedna vrsta zatvora za nas, ograničava nas na lične želje i na privrženost prema nekoliko nama najbližih osoba. Naš zadatak mora biti da se oslobodimo iz ovakvog zatvora širenjem sopstvenog spektra saosećanja, kako bismo prihvatili sva živa bića ,kao i potpunost prirode u svoj njenoj lepoti’’ -Albert Ajnštajn.

© Parkour Generations – Prevod Miloš Tomin

Sa prirodnog gledišta…
Većini ljudi dovoljna je šetnja, dok malo njih ima potrebu za trčanjem ,opet postoji određen broj entuzijasta (koji je svakog dana sve veći) širom sveta koji se ne zadovoljava pukim tumaranjem kroz život – oni se bave Parkour-om kvazi-akrobatskim (netakmičarskim) sportom, opisanim još kao ’’urban-steeplechase aerobics’’. Traceur (osoba koja se bavi Pk-om) ima zadatak da se kreće nesmetano u odnosu na prepreke (veće ili manje) tečno i neprekidno od tačke A do tačke B.

Pk je fenomen koji se širi kroz kulturu omladine celog sveta. Ova veština (naziv sport bi bio netačan) razvila se u predgrađu Pariza tokom 80-ih godina , kroz mladu grupu prijatelja koji su koristili teren bogat arhitekturom kao njihovo igralište. Najistaknutiji iz ove grupe bio je David Belle ,koji se smatra osnivačem Pk-a. Kroz veliki broj filmova,TV reklama i dokumentarnih snimaka koji su napravljeni posle 2000. godine ,veština se proširila i postala izuzetno popularna, naročito u rastućem broju entuzijasta gde je imala zabavni karakter.

Dok veliki broj posmatrača tumači Pk kao izgovor povratku Spider-man fantazija iz detinjstva, većina traceur-a kaže da je Pk mnogo više od toga i opisuju ga kao ’’Način života’’ , iako faktor zabave obuhvata vrlo važan deo u ovoj veštini. Pk obuhvata prolazak kroz urbanu sredinu i njene prepreke na najbrži i što tečniji način ,kao i korišćenje različitih skokova, preskoka i ravnoteže u tu svrhu.

Kako je rast Pk u svetu počeo da olakšava naše razumevanje novih načina na koji ćemo stupiti u interakciju sa arhitekturom i okolinom, ovaj pokušaj teži ka razumevanju da Pk može biti shvaćen u ekološkom kontekstu i kontekstu prirodne sredine ,i da takva veština naizgled ukorenjena sa građevinom stvorenom ljudskom rukom može biti shvaćena kroz njen odnos prema prirodi.

Temelji

Iako se David Belle široko smatra začetnikom Pk ,istorija ove veštine i uticaji na njen postanak i razvoj imaju dublje korene od igrališta Pariskog predgrađa 80-ih i 90-ih godina. Na Belle-a je značajno uticao njegov otac ,koji je kao vojnik razvio sličnu vrstu kretanja sa francuskom vojskom. Metode njegovog oca su u čvrstoj vezi sa George Hebert-om (1875-1957), francuski teoretičar i nastavnik fizičkog vaspitanja koji je razvio ’’prirodni način’’ treniranja.

Još kao mladić Hebert je dosta putovao sa mornaricom i postao zainteresovan za fizičke mogućnosti i kretanja urođenika. Primetio je da oni nisu koristili posebno vežbanje.

,,Njihova tela bila su izuzetna, gipka, okretna, spretna, izdržljiva i otporna ,ali nisu imali nikog drugog da ih podučava ,već su se sami prilagodili prirodi.,,

Kada se Hebert vratio u Francusku i postao nastavnik fiz.vasp. iskoristivši ono što su ga urođenici naučili počeo je da stvara sopstveni sistem vežbanja koji je nazvao ’’prirodni metod’’. U međuratnom periodu njegova podučavanja i metode rada značajno su uticali na standard fizičkog vaspitanja francuske vojske ,kao i na nemački gimnastički pokret i anglo-saksonski sport. Prirodni metod je objasnio na sledeći način:

Prirodni metod je sastavljen od vežbi koje pripadaju deset osnovnih grupa; hodanje, trčanje, skakanje, četvoronožno kretanje, penjanje, održavanje ravnoteže, bacanje, podizanje, samoodbrana i plivanje. Jedan trening se ,dalje ,sastoji od vežbi u prirodnom okruženju ,na stazi (ili terenu) veće ili manje dužine (od stotinak metara do nekoliko kilometara), po kojoj bi vežbač radio prethodno pomenute vežbe.

Ovo može biti urađeno na dva načina:

1- prirodni ili spontani način tj. Na neodređenoj maršuti u prirodnom okruženju.

2- u posebno određenoj sredini/okruženju

Sve vežbe mogu se izvoditi u toku kretanja kroz ove sredine.Vežbanje može trajati od 20 do 60 min.

Prema tome, Hebert je bio jedan od najranijih osnivača ’’parkoura’’ ,odnosno treninga na poligonu sa preprekama. Zapravo, takvi poligoni koji sadrže grede za ravnotežu,konopce i sl. često su nazivani Hebertovim poligonima. Takođe ,moguće je uporediti savremena avanturistička igrališta ,tačnije njihovu opremu sa ranim Hebertovim modelima iz 1900. Ovaj metod vežbanja, koji podrazumeva međusoban fizički uticaj korisnika i njegove prirodne opreme, jeste rani pokazatelj Pk, iz čega se dalje mogu zapaziti pravi koreni postojanja potrebe za interakcijom (međusobnim uticajem) sa prirodnim okruženjem.

U početku je ova veza bila isključivo sa prirodnim strukturama (kao i sa veštinom urođenika) ,kasnije sa razvojem malobrojnih građevina postavljenih u prirodnom okruženju (kao što je Hebertov ’’prirodni metod’’ i poligoni) ,i konačno sa ’’prirodnom’’ sredinom XX veka – urbano sagrađeno okruženje korišćeno u danas poznatoj veštini Pk.

Filozofija

Većina istinskih vežbača će se složiti da njihova veština nije samo fizička aktivnost već način života i ovo filozofsko stanovište ,iako teško za shvatanje običnog posmatrača, je ono što izdvaja pk od ekstremnog sporta ili zabavne aktivnosti.Foucan, koji je trenirao i učio od D.Belle-a , ističe da je ovaj mentalni aspekt veštine isto toliko važan koliko i fizički. Mentalni i duhovni elementi su u labavom odnosu sa istočnim filozofijama i religijom. Foucan još predlaže da se Jin i Jang odnos proširuje i u pk. Pokret koji je tečan i gladak (Meki stil) i pokret koji je jak (Teški stil) ,iako ne precizira koji se tiče kojeg. Mnogi, kao Foucan, opisuju krajnji cilj pk kao ’’nalaženje puta’’ ,fraza i ideja slična Taoističkim verovanjima. Taoizam obuhvata uticaje drevne kineske teorije o Jin i Jang-u u svojem razumevanju ’’Puta’’; Keller komentariše:

Iako kineska reč Tao bukvalno znači put ,staza koju treba pratiti ,ovim terminom se objašnjava misteriozan, večan ,neobjašnjivi princip koji ostvaruje red i harmoniju univerzuma. To je prirodni tok. To je apsolutna ,neiskazana istina i moć. Tao nije etički princip ,ali je izvor etike i svih fizičkih formi.

Ovi koncepti toka,harmonije i ’’puta’’ su sigurno u vezi sa parkourom. Stephane Vigroux je iskusni traceur koji je uključen u ranije stadijume pokreta D.Belle-a. Učesnik je pk dokumentarnog filma, U$F Volume 3, stvorenog od strane Urban Freeflow – najveće pk zajednice na svetu. Vigroux smatra da kada se zaista upustite u kretanje pk osećate se sami. Fokus je ne vama,okolini i putu. Slično, iskusni traceur Jerome Ben-Aoues objašnjava u dokumentarnom filmu ’’Jump London’’:

,,Najvažniji element je harmonija između vas i prepreke ; kretanje treba biti elegantno ….Ako uspete da elegantno pređete preko ograde,to je divno ,i bolje od toga da ste rekli preskočio sam kocku. U čemu je tu svrha ?

Sloboda je ključni aspekt – gotovo izbegavanje momenta. Nije ni čudo da je vežbanje definisano praćenjem ubrzane potrebe za bekstvom od zapušenosti savremenog predgrađa.

Ostale veze sa istočnom filozofijom su u obliku discipline, samopoboljšanja i uzajamne zavisnosti. Dok je spoj sa okolinom individualan, traceur-i se najčešće nalaze u ‘’klanovima’’ (tako se njihove grupe nazivaju). Vežbanje sa grupom drugih traceur-a na treninzima poznatih kao ‘’Jams’’ preporučuje se radi boljeg napretka vežbača. Većina traceura se slaže da prava filozofija pk ne treba da sadrži takmičenje i razmetanje ,već da se svako razvija i poboljšava svojim tempom korak po korak ,skok po skok. Naglasak je na sposobnosti pobeđivanju prepreka ,a ne jedni drugih.

Vežbač i okolina

Filozofska debata o izbijajućim pk aspektima pomaže nam da shvatimo odnos kojem vežbači teže da ostvare međusobno i sa njihovim prirodnim okruženjem. Kretanje dobrog traceura je izraženo najčeše frazom ‘’tečan kao voda’’. Kada njihovo kretanje postane takvo da se tehnike koje koriste pri prelasku prostora čine lake i prirodne , poređenje sa vodom je očigledno ,ne samo zbog ideje gracioznosti i umetnosti kretanja već takođe zbog toga da voda može biti povezana sa rušenjem barijera i prepreka svojom neprekidnom tekućom silom.

Veze sa idejom donekle primitivnog, životinjskog (animalističkog) pristupa kretanju kroz grad, izražene su u nekim od osnovnih elemenata pk. Čovekova tendencija za korišćenjem samo donjih ekstremiteta u kretanju je zanemarena; elementi kao što su Cat Leap (franc.saut de bras – skok rukama) ,Monkey Vault (franc. saut de chat- skok mačke) i Cat Balance zahtevaju oponašajuća životinjska kretanja koja omogućavaju traceur-ima da efikasnije savladaju prepreke. Ova naizgled neprirodna kretanja , pravilno izvedena ,nekako se čine lepim. Ovaj deo pk može paralelno biti upoređen sa modernim plesovima i veštinama kao što je npr. Kapoera. Pk tehnike zasnovane su na što efikasnijoj upotrebi tela. Krajnji cilj trčanja uvek treba da bude dostizanje željenog odredišta ,što efikasnije moguće.
Traceur iz San Franciska (SAD) ,komentariše da je poštovanje prema okolini ključni element pk:
Još jedan aspekt pk mentaliteta je kako gledate i delujete u skladu sa prirodnom sredinom. Nasuprot sportovima tipa skejtbordinga , gde sportisti s nepoštovanjem oštećuju i uništavaju arhitektonsku okolinu, traceur-i se prilagođavaju prostoru trudeći se da kroz njega ’’teku’’ efikasno. Kaže se da je pk ’’način života’’, i to je tačna tvrdnja. Čak i kada ne trče, traceur-i razgledaju svoju okolinu,procenjuju prostor i zamišljaju sopstveno kretanje.’’
Jedna od najvećih dobrobiti pk ,koja je pomogla njegov razvoj, jesu oprema i sprave ,naročiti manjak potrebe za dodatnom opremom. Zapravo svako se može baviti pk ,bilo gde! Sve što vam treba je dobar instruktor. Očigledno je da postoje mesta koja omogućavaju bolju tehničku nadgradnju vežbača ,ali ona ne moraju biti u urbanom okruženju. Drveće,stene i balvani su poklon prirode za pk. S druge strane urbana sredina pruža interesantnije lokacije za vežbanje. Ovo je možda na prvi pogled kontradiktorno filozofiji ‘’ stopiti se s okolinom’’ i postati što ‘’prirodniji’’. Ovo nam pomaže da razumemo sledeće: Pk podrazumeva korišćenje svega što je ispred Vas ,nije Vaš problem kako se to našlo tu ili zašto je tu ,već kako se može iskoristiti ,na neki način može se reći da ova veština izbegava arhitektonsku okolinu i njene nametljive oblike ,ignorišući građevinu kao braijeru ili granicu.

Poštovanje nije usmereno samo prema urbanoj sredini ,već i prema samoj ličnosti. Brojni internet forumi ,raznih ‘’klanova’’ iz čitavog sveta, naglašavaju potrebu za čuvanjem i negom tela. Tekstovi o zdravoj ishrani, pravilnom istezanju, zagrevanju i čuvanju su uobičajene teme.
Ono što je potrebno je da Vaš trening mora biti održiv. Da bi bio takav on ne sme da ugrožava Vaše zdravlje , ni na kakav način. Da li je ovo moguće ? DA -zapravo dobar pk trening može poboljšati vitalnost i ojačati telo. Kako je ovo moguće?
Moguće je kroz kompletan pristup vežbanju koji ujedno i priprema i održava telo za buduće treninge. Mera prave efikasnosti ma koje displine –i vežbača- je takođe njihovo trajanje ,odnosno održivost. Može li se vežbati onoliko koliko želite ,sa malo ili bez neželjenih efekata? Ako način treniranja omogućava da se, kratkoročno, izvode zahtevniji elementi ,a rezultuju preranom fizičkom degeneracijom, najverovatnije se radi o nepravilnom izvođenju. Kao zaštitnici sopstvenog zdravlja i kvaliteta života ,moramo biti sposobni da procenimo naše metode vežbanja i uverimo se da su što bezbednije ,a pored toga i korisne. Interakcija sa arhitektonskom okolinom je toliko ključna za pk da je zapravo ona odredila razvoj fundamentalnih (osnovnih) tehnika razvijenih u predgrađu Pariza.
Prve tehnike došle su sa prvim preprekama. U Lisse (predgrađe Pariza gde je D.Belle vežbao) ,postoji neka vrsta prepreke kojoj se treba prilagoditi.Nije se tražila određena tehnika i na taj neodređen način nastale su prve tehnike. Prepreka je te koja određuje tehniku.

Ekspanzija

Mnogi današnji traceur-i priznaće da su sa pk upoznati preko medija. U reklamama za BBC,Nike i Toyota učestvovali su rani osnivači ove discipline i tako zadobili pažnju čitavog sveta. Emitovanje 2003. na Channel 4 dokumentarnog filma ‘’Jump London’’ ,u kojem su učestvovali Johann Vigroux, Stephane Vigroux, Ben Aomes i Foucan trčeći preko krovova poznatih zgrada glavnog grada Engleske ,pokazalo se glavnim uzrokom povećanja broja zainteresovanih za ovu veštinu. Dok se nije snimio nastavak 2005. ‘’Jump Britain’’ Foucan-u i Aomes-u se pridružila grupa engleskih traceur-a pod nazivom Urban Freeflow ,oni su bili primer rasta i razvoja koji je pk postigao tokom godina.
Mediji su zainteresovani za pk zbog njegove sveže, mladalačke strane ,kao i zbog njegovog kitnjasto predstavljenog portreta. Savremena ,urbana kultura zahteva što više uzbuđenja ,pa je tako i u medijima pk često dočaran raznim vratolomijama, poznatijih kao’’trikovi’’. Stoji pitanje, da li je i sam naziv u vezi sa medijskim potrebama – stvaranje pogrešne slike o ovoj veštini ,da je prepotentno izvođenje vratolomija istinski pk.
Postoje ,dakle dva smera: onaj koji ostaje pri prvobitnim filozofijama pk,’’put’’, i ostvarivanje tečnosti pri kretanju, i onaj, koji obuhvata zabavu i želju za isticanjem.

Zaključak
Razumevanjem pk pomaže nam da izgrađenu okolinu sagledamo na potpuno drugačiji način.Traceur-i redefinišu prostor načinom na koji ga koriste. Ne samo što su ’’Jump London’’ i ’’Jump Britain’’ motivisali gledaoce da se bave veštinom ,već je i skrenuta pažnja na znamenitosti Velike Britanije i Londona. Uvideći ove mogućnosti ,RIBA je pozvala Urban Freeflow tim da nastupi na Trafalgar Square-u na otvaranju Architecture Week 2005. Možda postoji način da kroz pk ,vežbači i posmatrači nađu nove načine poštovanja urbane sredine. Baveći se pk, većina ljudi počinje da shvata da postoji više varijanti prelaska određenog prostora. Duži vremenski period potreban je kada um pokušava da prilagodi potencijal kretanja po terenu i određenim kretanjima koji ranije nisu bili poznati, niti uzimani u obzir. Čak i osobe koje vežbaju godinama ,i dalje pokušavaju da nađu nove načine kretanja. Jasno je da je pk bitno povezan sa urbanim okruženjem i izgrađenom sredinom. Kroz svoju istoriju, razvoj i filozofiju postoje pokazatelji i veze sa ekologijom ,održavanjem i idejom o jedinstvu sa okolinom. Umetnost kretanja sa jednog mesta na drugo sa tečnošću omogućava drugačiji pogled na okolinu. Cilj traganja jeste postati deo okruženja ,u smislu razvoja uma i tela. Parkour – umetnost kretanja – zaista može, u nekom pogledu biti definisan kao’’prirodan’’.

Prevod sa urbanfreeflow.com – M.Tomin)

Master disciplina

Balans je možda najviše temeljan aspekt u praksi parkura I predstavlja samu mogućnost održavanja ravnoteže u svako doba.

Dobra ravnoteža nosi više u svakom aspektu parkoura. Bitno je za stabilan i precizan doskok, važan za kretanje brzo na uske površine…

Ukoliko imaš dobar balans I rafiniran osećaj za položaj tela, to je od velike koristi u parkouru I neophodan je za sprečavanja pada.

Dobra ravnoteža zavisi od mnogih faktora, od kojih su neki I biološki ali se svaki od njih može poboljsati. U parkouru svi upotrebljavamo balans ali on jednostavno nikada ne može biti u potpunosti uvežban. Uz dobar balans svaki drugi pokret postaje lakši I zbog toga se balans naziva master disciplinom.

Šta je to balans?

Naša sposobnost ravnoteže I stajanja uspravno u bilo kojom slučaju, oslanja se na zamišljen splet koji uključuje vizualni u koštano mišicni sastav. Unutrašnji osećaj ravnoteže radi sa očima, mišićima I zglobovima za održavanje ravnoteže.

Na primer, vizualni signali o položaju tela na osnovu okoline su poslati do mozga gde se “obradjuju” i tako “ obradjeni” šalju se do kostano-mišićnih sastava koji na osnovu tih podataka drže naše telo uspravno i održavaju ravnotežu.

Gledano, te stalno protičuće informacije pomažu nam da održimo I vrlo precizno regulišemo ravnotežu, čak i tokom kretanja.

Poboljšanje balansa

Ravnoteža zavisi od fizičkog stanja tela koje se, svakako, može unaprediti i usavršiti. Od sposobnosti tela da održi ravnotežu i da se orijentiše, zavisi i naše kretanje.

Fudbal, vožnja bicikla pa čak i kuglanje može poboljšavati balans jačanjem mišića i zglobova.

Aerobik, sportove na vodi ili neke druge tehnike kao što su yoga, tai chu, iskoristite da uskladite tehnike disanja tela i pokreta pošto ovo ima jedan veliki pozitivan učinak na ravnotežu.

Od svih tih vežbi za poboljšanje ravnoteže, parkour se, po sadržaju, izdvaja kao najraznovrsniji i daje potpun pristup vežbama balansa.

Traceur mora “naučiti “ balans i primeniti ga na raznim površinama, pod različitim uglovima. Takodje mora da ima sposobnost da kontroliše svoju ravnotežu dok je u “ letu “ kako bi omogućio siguran doskok.

Balans vežbe

  • · Cat-Balance ova aktivnost zahteva konstantnu upotrebu stabilizacionog mišića duž celog tela kako bi održali ravnotežu i stabilnost. Dovoljno je pronaći solidnu ogradu ili tanki zid a vežbanje cat-balance radite dok vam ova aktivnost ne postane “poznata“. Uzimajte redovne pauze sa istezanje i odmaranje nogu pošto ova vezba pruža visok pritisak na ispružni misic potkolenice i uopšte mišića nogu.
  • · Slow Crouches ne tako teška ali veoma korisna vežba za statičku ravnotežu koja može biti izvedena bilo gde. Raširite noge u pravcu ramena, stanete na prstima i polako se savijate sve dok ne osetite da ste svojim trupom dotaknuli svoju petu. Zadržite ovaj položaj 5 sekundi i nakon toga polako ustanite još stojeći na prstima. Ova vežba će vam pomoći oko razvijanja mišića nogu i stabilizacionog mišića podkolenice za održavanje ravnoteže.
  • · Rail Crouches je skoro isti kao i slow crouches samo što je za ovo vežbu potrebno imati tanku horizontalnu šipku da bi čučnuli na nju. Stojem na ovakvoj šipci, da bi održali ravnotežu aktivirate razne spletove nožnih mišića i samim tim ih i jačate.Vreme koje zadržavate vaše telo u poziciji čučnja je 10 sekunde.
  • · Rail Walking vežba hoda po šipci različitih širina, oblika, materijala… Prilikom svakog pokreta morate uskladiti ranotežu vašeg tela… U početku ćete imati poteškoća ali kasnije vežbom ćete ravnotežu dovesti u red. Usput ove vežbe možete ubaciti i po neki čučanj u trajanju od 10 sekundi.
  • · Post Hops stoj na jednoj nozi na šipci uz malo savijanje noge u kolenu. Težina vašeg tela će više opteretiti mišiće noge na koju trenutno stojite. Poželjno je menjati noge radi ojačavanja i mišića druge noge.

 

Divna stvar kod ravnoteže je to što je tehnika koju možete razvijati i uvežbavati ma gde da se nalazili i ma šta radili.

Često se kaže da je jedini, pravi protivnik traceura kiša. Većina, pogotovo početnici, će se mrštiti kada vide tamne oblake, osete hladan vetar i odložiće trening za neki drugi dan. Obično se zimski period iskorišćava za fitnes treninge i pripremu tela za period godine kada praksa opet postaje zadovoljstvo.

Ključ je oslobadjanje od pogleda na vreme bilo ono dobro ili lose. Što znači da za traceura ne treba da postoji dobro ili loše vreme već samo VREME.

Da li to mora da bude ovako? U većini slučajeva NE!

U stvari ako je vaš pristup treningu ovakav, onda je on nestao sasvim i to ne na dan, dva… već i za nedelju, mesec, godinu…

Ako ispravno pristupite treningu, i uz samo malo razmišljanja, lošim vremenskim uslovima možete dati potpuno novi izgled koji će vam pružiti nove izazove koje možemo učiti i usavršavati tako da ih u letnjem periodu “mekše “ radimo.

Poštovanje prirode zdravim razumom.

Naravno tu su razmatranja koja moraju biti uzeta u obzir kod treniranja u nepovoljnim uslovima. Testiranje prirode dešavaju se povrede koje se često ili stalno nalaze na vašem umu.

Sklad uvek mora biti pronadjen izmedju pojedinca i prirode. Jednostavno morate prilagoditi svoj trening okruženju gde se nalazite i u pojedinim situacijama upotrebiti mere predostrožnosti kako bi izbegli povrede.

Sve dokle poštujete varijacije koje vreme može da pruži i poštujete opasnost, vaš trening može da bude jedna velika nagrada.

Groznica. Znamo da izlaganje hladim temperaturama odmaže poboljšanju naših preformasi. Takodje izlaganje temperaturama koje su dosta niže od optimalne temperature za ljudski organizam može da bude opasna po život tj. smrtonosna.

Pošto naše telo ne može da se prilagodi hladnoći, potrebno je odredjenu temperaturu zadržati u predelu mišica, tkiva i ligamenata. Ukoliko ovi predeli tela bidu izloženi hladnoći velika je verovatnoća da ćete se povrediti.

Rešenje je “naslaga” matrijala koja će sačuvati toplinu vašeg tela i stalno je zadržavati odgovarajući vašem telu.

U hladnim danima obucite se toplo pokrijte glavu i ruke…

Najbolja materija za zaštitu toplote vašeg tela u hladnim danima je vuna i polipropilen.

Najveću toplotu telo izgubi preko ekstremiteta pa je stoga najpoželjnije da se ekstremiteti dobro utople kako bi sačuvali toplotu.

Izbegavajte nosenje pamuka posto pamuk smanjuje mogucnost izolacije toplote u hladnim danima pogotovo kada je vlazno.

U hladnim danima preporučljivo je zagrevanje celog tela kako bi se povreda mišica svela na minimum.

Voda…voda je svuda….!!!

Morate uvek imati na umu da voda u zimskim danima može predstavljati veliku opasnost. Budite oprezni na svim podlogama posebno sa metalom ili mermerom. Preporučljivo je da u tom periodu imate dobre patike koje imaju dobre krampone.

Čak posle kiše i obična grana može postati prava životna opasnost posto je navlažena grana klizava zato je preporučljivo da se krećete uz dodatnu pozornost i opreznost.

Prilike u nevolji

U nepovoljnim vremenskim prilikama veoma lako se možete naci u nekoj “nevolji” pa ćete stoga više vremena i energije trebate uložiti u posmatranju okoline i zapažanju objekat. Vaš osećaj za ravnotežu i vaša sigurnost moraju postati mnogo snažniji nego ikada pre. U upotrebi landinga moraćete to raditi mnogo osetljivije i nežnije.

Svaki vas pokret mora biti uradjen sa maksimalnom sigurnošću jer ipak… podloga je klizava a samim tim i mogućnost za povredu je sve veća….

“NEVREME JE UVEK TU KADA SE MISLI O NJEMU”. Nikad ne mislite o lošem vremenu, skoncentrišite se na vaš sledeći pokret, dobro isplanirajte vaše kretanja jer što više mislite na loše vreme, vaša koncentracija opada a samim tim neki pokret možete nepromisljeno uraditi..

Iz poštovanja prema veštini, trebalo bi da znate originalne francuske nazive za tehnike. Ovde ćemo vam predstaviti I objasniti neke osnove tehnike.

SAUT DE CHAT – Preskok kao “mačka”, na sve različite načine. Engleski nazivi “king kong vaults”, ”monkey vaults”…

SAUT DE BRAS – Skok ruku. Engleski naziv “cat leap”…

ROULADE – Kolut.Engleski naziv “roll”

DEMITOUR – Engleski naziv “turn vaults”

REVERSE – Engleski naziv “reverse vault”

EQUILIBRE – Sve vrste razvnoteža (hodanje po šipci, stoj…). Engleski naziv “balance”

PASSEMENT – Savladjivanje prepreka; Preskok; To su na Engleskom “speed vaults”, ”lazy vaults”…

PASSE MURAILLE – To su trčanje po zidu, savladjivanje prepreka na koje prvo stavite nogu, onda ruke i zatim… Engleski naziv “pop-up vaults, double tap, wallrun…”

SAUT DE FOND – Običan skok. Engleski “basic jump”

FRANCHISSEMEN – Kada prolazite ispod prepreke. Engleski “underbar”

LACHE – Držite se za neki objekat, onda se pustite i uhvatite za drugi

Koncept je sličan fizičkoj strani Parkoura. Nailazite na mentalne prepreke u isto vreme kad nailazite na fizičke probleme i treba da nadjete rešenja za ove mentalne probleme.

Najbolji način da trenirate mozak je da mu stalno zadajete nove probleme i nove džzivljaje (bas kao i kod fizičkih vežbi). U praksi se to dobija prostim treniranjem Parkoura. Vaš će mozak sam promeniti način razmišljanja. Ako ga stalno stavljate pred problematične situacije trebalo bi da naučite da prepoznate česte faktore koji vas sprečavaju da uradite niz akcija. Kad nadjete rešenja za te česte faktore možete da ih iskoristite u drugim situacijama gde naidjete na iste probleme.

Drugi ljudi mogu da vam predlože načine da razbijete mentalne blokade na osnovu sopstvenih iskustava ali važno je da naučite da sami prepoznate problem da bi mogli da primenite rešenje, bez da zavisite od nekoga drugog da proceni vaše mentalno stanje. To je bitno jer je u Parkouru veoma važno da možete da se oslonite na sebe i da ste samostalni. Ne biste nikad trazili od nekoga da vas prenese preko fizicke prepreke. Prema tome, kad predlažete drugima kako da predju svoje mentalne prepreke važno je da im date objašnjenje i da im kažete u čemu vi mislite da je problem. Moraju da shvate razlog iza vašeg saveta da bi u budućnosti mogli efektivno da koriste rešenje koje ste im dali kao i da spoje tip problema sa tipom rešenja. Ako to ne uradite postoji velik rizik da će da pokušaju da iskoriste vaše rešenje u pogresnoj situaciji.

Dole su napisane neke od mentalnih tehnika koje sam ja zapazio. Kao i kod fizičkih tehnika, ne bi trebalo da pokušate da koristite mentalnu tehniku ako u potpunosti ne razumete rizike. Rizici kod mentalnih tehnika su veliki kao i rizici kod fizičkih tehnika.

Primeri:

Spajanje tehnika: Pokušajte da uradite željenu tehniku u nizu sa drugim tehnikama, tako da mozak ne mora da počne sa najtežom. Mozak tada može da odluči da uradi tehniku pre nego što mora da je izvede, time odvajajući strah od poteza od same težine izvodjenja poteza.

Izmaranje: Jedna od tehnika za prevazilaženje straha jeste da se sasvim eliminišete razmišljanje izmarajući se radeći druge stvari i onda samo uraditi željenu tehniku bez razmišljanja. Ovo je veoma opasna tehnika i trebalo bi da se koristi u situacijama manjeg rizika jer vas umor čini manje preciznim pri izvodjenju tehnike. Morate dobro da osmotrite situaciju pre koriščenja ove tehnike jer ne možete da procenite situaciju neposredno pre izvodjenja poteza. Ova tehnika je zapravo ekstremnija verzija spajanja tehnika.

Sličnost: Pokušajte da radite poteze slične željenoj tehnici da biste upoznali mozak sa onim što ga čeka.

Upoznatost: Bolje upoznajte okolinu, da bi se mozak navikao na svaki detalj. Radite neobične stvari, skačite po svemu, lezite, visite… Sve što će pomoći vasem mozgu da bolje upozna okolinu. Mozgu će tada biti lakše da se kreće po toj okolini.

Preuzeto sa Parkour.NET

Očgledna dobit od parkoura je to da poboljšava vašu sposobnost da se krećete od mesta do mesta. Ovo je zapravo suština parkora, praktično kretanje od jednog mesta do drugog. Postajete svesni da ima više putanji od jednog mesta do drugog, koje ne biste uopšte primetili pre, i vaša sposobnost da koristite sve te mogućnosti povećavaće se što više budete trenirali. Ovo takodje možete i upotrebiti kao samoodbranu zato što bi ste se brze kretali nego vaš napadač, i onda bi islo vama u korist jer bi se za kratko vreme dosta udaljili.

Još jedna korist od parkoura je to što vam fizički pomaže. Nije to što parkour koristi i vežba svaki deo vašeg tela, već skoro svaka tehnika i pokret uključuje vaše celo telo, davajući vam neverovatnu vžzbu. On kombinuje kratku intezivnu aktivnost sa dugačkim periodima laganog vezbanja, povećavajuci tako i snagu i izdržljivost.

Mentalna strana parkora ne bi trebala biti zaboravljana isto. Bitno kod pakoura je to što morate naučiti da procenite situaciju u pokretu, na svoju ruku. Što više trenirate parkour, vremenom ćete naučiti da verujete svojim procenama, pošto kada vežbate parkour vaša procena je jedino što je zapravo bitno.

Na isti način, parkour vam pomaže da pobedite svakodnevni strah. Aktivno tražeći izlaz iz odredjene situacije gde vi osetite strah vi ste na taj način prisiljeni da predjete preko njega.

Jednom kada naučite kako da izadjete na kraj sa tim strahom onda to možete primeniti na bilo koju situaciju i rezultat toga je povećanje vašeg samopouzdanja.

Parkour se inače vežba napolju, zato što cela poenta toga je da mžzete izaći na kraj sa situacijama koje postoje u pravom životu i onda da biste trenirali parkour morate se osloboditi bilo kakvih neprijatnosti, straha i blama zbog toga što se ponasate drugačije. Kako parkour bude više prihvaćen, problem oko toga ce se smanjiti i onda neke od samih suština pka će verovatno biti izgubljene, ali opet u pitanju da li će parkour ikada biti još jedna uobičajena stvar.

Parkour takodje zahteva da preuzmete odgovornost za vaše postupke i prema tome podstiče nezavisnost. Parkour je skroz protiv ‘kulture koje je društvo nametnulo’ koja se razvila tokom godina. Parkour uključuje rizik, što se većina ljudi ne bi ni usudila, ali pošto vi to radite svojevoljno, ne možete nikoga da okrivljujete i da očekujete da on preuzima vašu odgovornost.

Parkour takodje čini da se osećate dobro i da ste zadovoljni sobom. Uglavnom je to zbog ličnog uspeha. Pomoću preuzimanja potpune odgovornosti za vše postupke, vi takodje prihvatate sve zasluge za vaše uspehe, bez uzimanja nečega od bilo koga drugog.

Parkour vam takodje daje osećaj slobode, jer kroz učenje parkoura vi uklanjate neka ograničenja koja su tu postavljena od strane društva. Vaš um se otvara za nove mogućnosti ukratko: vaši vidici se šire…

Parkour je pre svega prirodni metod koji bi trebalo da od čoveka stvori atletu sposobnog da se kreće i savladava sve prepreke na kopnu. U ovoj veštini postoji samo jedan cilj a to je efikasno kretanje.

Parkour ima za cilj da nauči čoveka osnovnim formama kretanja koja su već u našoj prirodi tako da je parkour direktno koristan za svakog pojedinca. Upravo zbog težnje ka efikasnosti i korisnosti u parkouru nema mesta za estetiku i pravila. Parkour ne može biti sport jer svako nametanje pravila ograničava veštinu. U parkouru ne postoji sistem rangiranja niti određen sistem tehnika. Postoje neke određene forme koje se vežbaju ali one ni u kom smislu nisu nametnute. To su jednostavno forme koje su se pokazale kao dobre ideje u određenim situacijama ali pošto je svaka prepreka jedinstvena kao i osoba koja želi da savlada tu prepreku (a da ne govorimo o trenutnom stanju tela i duha koji su opet jedinstveni za situaciju) pojedinac mora da se trenutno prilagođava situaciji. Parkour bi trebalo čoveka samo da nauči osnovnim principima kretanja. Improvizacija, trenutna snalažljivost i tačna procena situacije su veštine koje čovek razvija prirodno i spontano tokom svog vežbanja. Kako je već rečeno parkour bi trebalo da čoveka učini jačim, kako fizički tako i mentalno. Kao i svaka fizička veština parkour se počinje od malih stvari. Većina ljudi je sigurno bila impresionirana nakon što je videla parkour na televiziji ili internetu ali ukoliko čovek želi da postane atleta i ukoliko želi pozitivne efekte vežbanja mora krenuti od početka. Za neke sportove i veštine potrebno je razviti jedan deo tela međutim parkour traži celo telo. Potrebna je snaga u rukama ukoliko želite da se uhvatite za zid ali takođe je potrebna i snaga miši?a koji se ne vide (pa su vrlo često zapostavljeni) kao što su razni mišići u predelu kukova na primer. Čovek koji vežba parkour bi trebalo da kroz svoje vežbanje takođe konstanto istražuje i proučava fizičko vaspitanje. Takođe, sve što radimo van parkoura se prenosi u naš trening ali i obrnuto. Umni stav adekvatne analize situacije i traženja najboljeg mogućeg rešenja prema trenutnim mogućnostima se prenosi i na svakodnevne aktivnosti i to na podsvesnom nivou tako da čovek postaje slobodan u svom razmišljanju. Prilazi stvarima otvorenog stava i čistog uma, posmatra sve probleme kao prepreke koje se mogu preći uz određeni napor, svoje bivše probleme a sadašnje uspehe vidi kao pokretač a buduće probleme kao izazov i motivaciju. Još jedna bitna stvar je društvenost i individualnost parkoura. Naime, svako vežba isključivo za sebe i prema sopstvenim potrebama i željama. Zato je svako odgovoran za svoj trening. Ni u jednom trenutku ne sme biti poređenja ili bilo kakvog vida takmičenja. Ali pored ove individualnosti ljudi koji vežbaju parkour imaju u vidu da bi njihova veština mogla koristiti i drugima. U treningu bi uvek trebalo da bude mesta i za razmišljanje kako sopstveno kretanje iskoristiti i pomoći nekome ko nema veštinu ili trenutnu mogućnost kretanja (primer bi bila ekstremna situacija kao povreda noge na planini ili ne pristupačnom terenu, požar u zgradi, saobraćajna nesreća…). Altruizam je važan koliko i korisnost.
Možda iz ovih razloga parkour nema neki svoj prepoznatljivi urbani stil već uvek teži nekoj harmoniji sa sobom i okruženjem. Možda najbolji simbol parkoura jeste skroman čovek u istrošenoj trenerci i pocepanim patikama koji se kreće stvarno slobodno jureći neki svoj mali lični cilj koji je zadao sebi za taj trening…

Parkour je nastao 80-ih godina u francuskom gradu Lisses (30 km od Pariza). Ispirisan i nadahnut svojim ocem David Belle (za više informacija o David Belleu, njegovom ocu i istoriji Parkoura pogledajte tekst O osnivaču…) je razvio novi način kretanja, novi stil zivota.

Parkour predstavlja prirodan metod treniranja čovekovog tela da se kreće tečno i efikasno, koristeći prepreke koje se nadju ispred vas. Parkour je više od sporta, to je stil života, umetnost. To je nešto što vam menja život, menja poglede na stvari, drži vas zdravim, otvara vam nove ideje, izazove i puteve. Pored fizičke snaga u ovoj umetnosti potrebano je i da se čovek mentalno/umno razvija. Ideja Parkoura je da se Traceur (osoba koja trenira Parkour) što efikasnije kreće u jednom neprekidnom trku od tačke A do tačke B. Ideju je David Belle dobio od svog oca (tačnije vojnika iz Vijetnama) koji su da bi opstali u gustim šumama morali da beže i love. Čovekovo telo može da uradi neverovatne pokrete. Zato treba da iskoristimo potencijal koje nasš telo ima. Želimo stalno da napredujemo, bez ograničenja. Mi imamo slobodu kroz kretanje i ona nam pomaze da istražujemo nove mogućnosti. Svako ima svoj put koji prati, svoj odnos prema Parkouru.

Evo šta je David Belle rekao o Parkouru (ovaj citat je preuzet sa Parkour.NET): “Passion, way of life, and today sport — Parkour, first of all, was a natural method to develop all the qualities that are at the natural disposal of the human body. Increasing strength, agility, speed and power were the first steps in this search. As a practitioner of gymnastics, athletics and martial arts I already had certain basic abilities and skills that I found to be limited by the structures required by the various sports I was doing. So, I decided to create a sport in my own style, that is to say, without material constraints; a pair of jogging trousers, a T-shirt, a good pair of running shoes, and myself. While running, I’d fix on a point to represent an objective, and tell myself: ‘I’m going to go there; I’m going to go there directly; I’m going to go there quickly; and nothing will stop me’. I must add that I was always an enthusiastic admirer and reader of Daredevil, Spider-Man and other superhuman characters from comics, animation and action movies. All excellent warriors, and all so free.”