fbpx
cialis for daily use 5 mg for sale. canadian pharm meds. cialis daily vs. propecia from canadian pharmacy. herbal erection pills canada. vipps online pharmacies no perscription

Opasnosti preteranog i prebrzog treninga

Razblažavanje/dilucija: a) proces stvaranja slabije/manje koncentracije b) oslabljeno stanje c) razblažena supstanca/materija

Ovo vas možda uvredi , činiće se da je usmereno vama ,a možda i jeste.

Mogu da živim s tim da budem omrznut zato što sam rekao istinu, ali ne mogu da nastavim da živim sa ovim mišljenjem ,a da ga ne podelim sa ljudima za koje mislim da bi im pomoglo. Znam da nisam jedini koji to misli i smatram da vredi staviti do znanja ,ako će to pomoći makar jednom čoveku. Ovo je ,pre svega, za jednog mog prijatelja sa kojim nisam trenirao kraće vreme. Prijatelju koji je čini se pomalo posustao u treniranju ,i koji je zabrinut zato što nije dobar kao i ostali. Ovo je za njega i sve ostale koji se osećaju obeshrabreni gledajući ostale koji se naizgled čine boljim, kao i za početnike u pk-u.

Počeo sam da treniram pre 1301 dan, 10. septembra 2003. ,dan posle prvog emitovanja Jump London na 4. kanalu , i divno je razmišljati o tome koliko se stvari desilo od tad i koliko mi se život promenio. Sećam se svog prvog treninga ,koji se desio pre 185 nedelja i 6 dana. Bilo je to sa mojim dobrim tadašnjim prijateljem Tomom , kada smo obojica bili uzbuđeni posle gledanja Jump London i što pre smo hteli da počnemo. Sećam se da sam pokušavao neke preskoke, manje skokove ,kao i prvog iskustva sa strahom u pk kada sam skočio sa krova obližnje zgrade gimnastičkog kluba i skotrljao se na travi. Bilo je užasavajuće u trenutku ,i mislim da je bilo visoko oko 12 stopa. Uradio sam ovo jer sam mislio da je to pk , skakanje sa visina u smislu ‘ko preživi ,pričaće’. Koliko smo daleko napredovali od tad ….jesmo li?

Sada će vam većina ljudi reći , prvi dani su najteži. Ko se seća tog neopisivog bola posle prvih težih treninga? Sećam se upale butina ,tada mi se činilo kao da su me premlatili sa bezbol palicama ,i to je trajalo 2 nedelje. Ovih dana postoji čitavo bogatstvo korisnih podataka, dostupno ljudima koji počinju sa veštinom ,a koje mi nismo imali kada smo počinjali. Uglavnom smo pokušavali i grešili. Al’ uprkos prednostima učenju na iskustvima starijih traceur-a , moramo se zapitati ima li tu nekih posledica.

Razumem koliko je teško bilo Davidu Belle-u i svim ostalim, prvobitnim traceur-ima Lisses-a ,da se probijaju kroz tamu pre preko 15 godina ,bez ideje o tome kuda vodi to što oni rade. Oni su polako ’’urezali’’ put u novom smeru i ‘‘osvetlili’’ ljudima da ga prate. Trebalo je mnogo godina tim ljudima da stvore najosnovnije pokrete i prerade ih do te mere da se skoro svaka prepreka može prevazići pomoću nekoliko raznovrsnih tehnika što je izvanredno postignuće. Epsko putovanje na koje današnji traceur ne mora da se upušta, on 10 novih tehnika nauči za 2 meseca , za šta je nekad(ranih 90-ih) trebalo 5 godina da se savlada.

Tako da, imajući u vidu koliko se brzo razvijamo, napredujemo i učimo sigurno ćemo ih stići i pomoći?

Ne, ipak ne bih rekao.

Mislim da napredujemo toliko brzo istim putem , da ćemo ostati bez daha pre nego što ih sustignemo. Osvrću se i gledaju nas, mislim da se nadaju da ćemo ih stići da im pomognemo u razvoju discipline, ali sumnjam da će buduće generacije to raditi.

Da citiram Stephane Vigroux-a ‘‘Mislim da mnogi ljudi trebaju imati više ličan pristup… svi se kreću… drago mi je zbog njih… ,ali prebrzo ,prelako i previše isticanja… previše’’

Ima ljudi koji treniraju manje od godinu dana ,a koji rade veće i naprednije stvari od ljudi koji treniraju već 4 godine, i verujem da je ovo pretežno zbog znanja koje je danas dostupno. Ovo možda dobro zvuči u principu , kako se generacije smenjuju, imaćemo nove ljude koji će preskočiti procese pokušaja i greški i koji će se držati onoga što je dokazano da deluje kako bi se postigao dobar rezultat u pk-u. Ali sam zabrinut.

Mislim da je pristup pomoću pokušaja i grešaka dosta naučio prve traceur-e Lisses-a o njima samima i ubrizgao im dozu kreativnosti, strasti i hrabrosti koja danas biva zaboravljena i nadomeštena ’šablonskim’ treningom(by the book). Ne samo da verujem da je njihov fizički i mentalni sklop daleko bolji u odnosu na moj, već i da će se to još više razređivati kako generacije budu prolazile. Ljudi danas imaju spiskove za učenje određenih pokreta/kretanja i otpisuju ih po prvom izvođenju,a odmah potom, brzo prelaze na nešto novo ,veće, upečatljivije.

Danas se čini da je najbolji način da se stekne poštovanje u pk zajednici ,da se rade najveće i najbolje stvari uz minimalan trud. Dokle god se to radi, neće biti važno koliko je traljavo izvedeno ,ili možda sporo ,ili precizno ,ili eventualno štetno po vežbača. Svi šire vest da je ‘X’ uradio ‘Y’ tako da je sigurno bolji od ‘Z’ ,a trenira samo ‘W’ meseci. Ovakav pristup brzo eskalira i mislim da u skorije vreme uništava pravu prirodu pk-a. Ljudi rade stvari da bi bili prepoznati od strane drugih i teško je za ljude ,koji vredno rade i stalno napreduju, da gledaju to oko njih. Osećaju se pod pritiskom da pokušaju stvari iznad njihovog nivoa, i to nije njihova krivica.

Za mene ,pk je duga kampanja vredna truda , a ne kratka, epska bitka.
Nisam zabrinut samo zbog mentalnog napredovanja i kreativnosti novih vežbača koji se žrtvuju, već i zbog fizičkih troškova takvog ubrzanog napretka.

Neki od vas se ,kao i ja,možda sećaju dede koji je jedini u porodici mogao da otvori teglu kiselih krastavaca za večeru, bez obzira na poodmakle godine. Ova tzv. ‘‘dedina snaga’’ o kojoj govorim ,nije bila prosto čudo prirode već rezultat 60 – godišnjeg fizičkog rada, snaga stvarana višegodišnjom ponavljajućom upotrebom mišića.

Brinem se da će ‘prečice’ dostupne savremenim vežbačima oduzeti nezamenljivi mišićni razvoj ,kakav su traceur-i Lissesa imali , duboko ukorenjene neurološke puteve i veliku količinu mišićne memorije koje nijedna knjiga , članak ili reč ne može dati. Dedina snaga.

Svi znamo,od početka treniranja, da telo možemo dovesti u dobru kondiciju što će doprineti tehnici ,ali i dalje mislim da ljudi prebrzo napreduju. Redovno viđam novije vežbače koji izvode neke stvari koje iskusniji još ne rade, pa se nekad i ti iskusniji osećaju žalosno. Time ih često dovodeći u situaciju da dovode u pitanje svoj metod treninga i da se zapitaju zašto nisu bolji ,gde su omanuli i zašto su svi ostali bolji od njih.

Ljudi su mi dolazili, bukvalno utučeni zbog svog treniranja, tražeći savet ,pitajući gde greše i šta to noviji praktičari imaju ,a oni ne. Odgovor koji sam im dao je vrlo jednostavan: Ti što rade ogromne skokove, zapanjujućom tehnikom , visinom, težinom, dužinom itd. će se vrlo brzo izmoriti i posustati , čak i prestati sa vežbanjem pre vremena, prosto zato što telo nije spremno da podnese toliki napor. Oštećenje nije usmereno samo na kolena ,već i na rameni pojas , kod propadanja sa grane na granu ,i laktove.

Kakve će biti dugoročne posledice ovoga?
Šta je sa dugoročnim posledicama velikih skokova pomoću ruku ,ako ramena prethodono nisu iskusila 10 000 manjih skokova?
Koje će biti dugoročne posledice doskoka na beton sa 15 stopa ,ako noge nisu iskusile 10 000 doskoka sa 5 stopa?

Vreme će pokazati.Pogledajte najbolje traceur-e sveta . Otidite u Lisses ,vidite ih , popričajte s njima, trenirajte i učite od njih. Oni nisu najbolji zato što su genetski nadareni ili ludi što su pokušali nove stvari kada su bili mlađi ,i oni nisu najbolji zato što su brzo napredovali. Najbolji su i najsnažniji jer su postepeno napredovali. Stvarali su sloj po sloj telesnog ’oklopa’ godinama, ponavljanjem vežbi hiljadama puta bez ikakve žurbe. Imaju duboko ukorenjenu ’dedinu snagu’ elastičnost i otpornost na povrede koja se stiče postepenim napredovanjem.

Brojni intervjui sa Davidom su postavljali pitanje u vezi sa povredama ,a David je samo klimnuo glavom i rekao da su mu kolena sasvim dobro , kao i ruke, i da ne oseća nikakav bol. Ovo je bilo posle 18 godina treniranja. Nasuprot tome , danas imamo ljude koji treniraju oko godinu dana ,a pauziraju po nekoliko meseci zbog problema sa kolenima, luksacije ramena, tendinitisom i sl. … Da li je to slučajnost? Ili je ovako zbog toga što se previše forsiramo ,prebrzo ,pokušavajući da budemo najbolji u poređenju sa drugima?

Parkour je lično i mukotrpno putovanje. Nema prečica i brzih rešenja. Ako želite da ’potrajete’ ,onda vam predlažem da dobro pogledate sopstveni način treniranja i upitate se da li to radite iz zabave , par godina dok se ne skrasite i nađete posao, stupite u brak, imate decu i penzionišete se. Ukoliko je tako ,onda radite šta vam je volja, velike skokove, sve što poželite i ne osvrćite se. Ali imajte u vidu da utičete na one koji su ovome na duge staze i vredno rade. Imajte to u vidu kada im budete rekli ’’Uradio sam to, zašto ne bi mogao i ti?’’

Ali ako zaista želite da disciplinujete svoje telo, budete snažni i trajete u pk onda se ne smete porediti ni sa kim. Previše je primamljivo kada nas neko nagovori na nešto izvan naših granica mogućnosti , naročito kada vidite manje iskusne osobe kako to rade. Postavite se iznad toga, budite svesni štete koju oni sebi nanose i ponosni što niste podlegli njihovom pritisku. Za desetak godina dok oni budu hodali pomoću štapa ,vi ćete biti u stanju da izvedete taj skok sto puta bez preznojavanja.

Ne znam tačno na koji način možemo pomoći budućim generacijama traceur-a i budućnosti pk-a. Pružajući im sopstveno iskustvo možemo ih pripremiti ,ali to ne sme biti zamena za pokušaje i greške inače ćemo svi postati kopije naših učitelja. Uvek mora postojati element pokušaja i greške ,kao i element istraživanja/otkrivanja. Takođe ,mora im biti dopušteno da napreduju sopstvenim tempom bez osećaja pritiska od strane ljudi oko njih. Kao lični cilj navešću pomoć ljudima na koje se vrši pritisak da rade nešto što ne žele, a bilo bi odlično kada bi se neko , ko čita ovo, priključio.

Da sumiramo dva, gore navedena smisla…

1)Ako ste novi u pk-u , proučavajte što više i učite od iskusnijih ,ali ne gubite osećaj za kreativnost i ne zaboravite da mislite svojom glavom. Isprobajte nove stvari, otkrivajte nove metode i napredujte svojim tempom.
Morate se setiti da ljudi koji su bili tu pre vas ipak imaju više iskustva ,te imaju kako bih ja to nazvao ’dedinu snagu’,a to se ne može naučiti ili preneti. Teorijski možete ubrzati ,ali ne možete ići prečicom u praktičnom smislu ,ako planirate da se bavite duže ovom veštinom.

2)Ako ste iskusniji u pk-u i osećate se da su novajlije bolje od vas ,nemojte se osetiti pod pritiskom da se forsirate ili da radite stvari samo zato što ih oni rade. Pokušajte da ih upozorite na opasnosti tih vežbi ,čak iako mogu nešto da urade ,ne znači da bi trebalo. Oni uče brže od vas , zbog količine dostupnih informacija do kojih se došlo pre , dakle zbog vašeg truda.

Ako vam je stalo do budućnosti pk-a ,onda je vaša dužnost da im pomognete da razumno napreduju i skrenete im pažnju da uspore , kada mislite da brzaju/žure. Ako se to ne uradi , pk će polako umirati ,kako njegovi praktičari budu postajali sve slabiji duplikati prethodnih traceur-a ,dal’ zbog povreda , preteranog vežbanja ili uništavanja zglobova.

Da li ćete pomoći ublažavanju/razblažavanju pk-a i novih traceur-a ,ili ne?

’’Gazi nežno, jer mi gaziš po snovima.’’
William Butler Yeats

2011 © Parkour Generations

Prevod Miloš Tomin

Nazad