fbpx
cialis for daily use 5 mg for sale. canadian pharm meds. cialis daily vs. propecia from canadian pharmacy. herbal erection pills canada. vipps online pharmacies no perscription

Istorija parkura u Srbiji – prvi deo

Napomena: Tekst je lično viđenje vremena od 2006. do 2012. iz perspektive parkura u Srbiji. Kao takvo, neodvojivo je od ličnih ideja i utisaka i ne treba ga smatrati za stoprocentno objektivno, iako nastoji(m) da što više bude takvo. Možemo doći u rošomonsku situaciju. Ovaj tekst više treba da bude jedna priča, pre nego skup činjenica koje bi trebalo prihvatiti i kanonizovati kao istoriju parkura u Srbiji. Klasičan zbornik od mene ne možete dobiti jer ga i ja nemam niti imam nameru, čak i mogućnost, da ga napravim jer smatram da sam imao nešto bolje od toga što bih želeo da podelim sa vama.

Malo šta mogu reći za vreme pre 2006. (valjda) jer se u parkour smislu tada još nisam bio ni rodio. Ako me Bogdan nije lagao, sve je počelo 2003. godine kada je njih nekoliko videlo film Yamakasi (izgovara se  „jamakasi“). Da li se tada parkur preneo u Srbiju teško je reći jer to dečije skakutanje se teško moglo nazvati treningom. Da biste trenirali neophodne su četiri stvari: veština (cilj), put do tog cilja (sistematika), adaptivnost (inteligencija) i sam  vežbač (objekat). Često sam se pitao šta bi se desilo sa parkurom da ta varnica nije pala u seno već u neku baru. Šta je posle bilo sa tom družinom ja ne znam, neke sam sretao u Kraljevu, neki su otišli na brejkdens ako se dobro sećam, nije ni toliko važno. Ono što jeste važno je da je to bio početak nečeg većeg. Negde između 2003. i 2006. Bogdan je napravio sajt sa forumom. Broj članova je varirao ali negde oko 2006. kada sam i ja prvi put došao tamo nije bilo puno ljudi, nekih 20 do 50 ako se ne varam, sve ukupno.

Na kraju osnovne, trenirao sam košarku. Nije bilo neko iskustvo, nije bilo ni loše ali nisam osetio tu draž. Nije da imam nešto protiv takmičenja ili timskih sportova ali u tom periodu mi nije leglo. Posle sam se bavio aikidoom i japanskim, na sreću imao sam više nego fantastične učitelje koji su me sve naučili sem da bacam magije (ali im ja ne zameram). Oduvek sam hteo da bacam magije, vušššš, tam, bzzz, kul! Elem, negde 2006. željan promene i novog načina vežbanja na nekoj televiziji beše Yamakasi. Eto i mene posle filma na zidu ispred zgrade a malo posle toga na krevetu kako gunđam na hidrogen. Privukla me je moć ili možda bolje reći snaga ali i sloboda. Šta je za mene značio taj najbuđaviji kliše u parkuru? Značio je da mogu da batalim formu, norme, svu sofisticiranosti Japana (u jednom ili drugom obliku) ali i pare, treninge, autoritete, sistematiku, trud. Jednostavno izađem i ripam, kao nespretno kuče pušteno sa lanca, bez ikakvog truda. A sve to džabe, ispred zgrade i skoro svuda gde mi odgovara i kako ja hoću. Valjda je ta sloboda značila „ja sam bog“. Osećaj je bio kataričan! U to vreme parkur nije bio poznat uopšte, niko na ulici nije znao šta radim i ljudi su uglavnom bili  dobroćudni i radoznali. Nakon prvih mesec dana možda, shvatio sam da imam snage nilek (ni za lek, prim. aut.) i da se to mora hitno promeniti. Na kraju krajeva, u velikoj meri sam i izašao iz aikidoa tražeći drugačiji metod jačanja. A šta radi adolescent koji zna o snazi onoliko koliko je i ima, ide na internet. Nekako sam otkrio da ne treniram Yamakasi (ubivši se da otkrijem šta ta reč znači na japanskom) i da bih želeo da treniram parkur. Ok, dobro, ako se ripa može i tako da se zove.  Na sreću, nisam bio jedini koji je došao na sličnu ideju (a bio sam siguran da jesam). Eto sajta parkur srbija. Ne beše mnogo tekstova ali beše forum. Na forumu je bilo nekih 10-tak ljudi ako se dobro sećam, od toga je treniralo 5 ljudi! Zamislite parkur srbiju sa 5 ljudi! Tada su trenirali: Boki (KV), Zvex i njegov brat Ivan (BG), Silver i Marko (NS). I to je bio parkur u Srbiji. Bili su tu josh Yetzka, Jasna, Aleh, Aljosha, Crnchuga (super lik i nezaboravan za predstavljanje novim trasošima), ako se nisam prevario i Slađan i Isak su tada bili tamo, ne još trasoši, mali Čeda, posle su došli Kinez, Mogli, Marissai, bilo je tu još ljudi, pre ili kasnije, više se ni ja ne sećam, ako neko zna neka dopunu. Ali ona petorica behu bitni na samom početku, barem meni. Napišem ja poruku Zvezdanu (zvex) da se raspitam da treniramo zajedno. „Može“ kaže on, idemo kod XV gimnazije. Pa gde tamo, mislim se ja, tek izađoh iz srednje, te iste, jedva sam čekao da pobegnem odande, sada opet gore na Pevac. Ajde dobro. Moram priznati da sam bio impresioniran Zvezdanom, nije bio krupan ali je bio jak i bio je neustrašiv. Pojednostavljeno rečeno, obožavao sam okret na drugu stranu zida ali ga nisam umeo i baš sam na kraju treninga tamo na prvom platou iznad onih kockica pomenuo: „E baš bi bilo kul kada bih se ovde okrenuo i skočio dole i produžio“ na šta je Zvezdan samo rekao „a misliš ovo“ i hop. To je baš bilo kul! Elem, odem ja sutradan sam tamo, sećam se, dan pre smo radili skok ali da se dočekamo nogama i rukama na zid i ostanemo da visimo. Oko mene se okupi gomila dece, meni malo zent ali radim ja, malo uspešno, malo neuspešno. Sećam se da je drugi deo bilo vežbanje skoka sa visine. Đipnem ja sa one kocke (ulaz u dom zdravlja pa tamo levo), sa nekih 3,5 m dole na beton, ništa meni. Opet, svrbe tabani, moram da ojačam. Još koji put, sad već malo bole. Kako li oni (Yamakasi) jačaju tabane. Ne znam ali znam ko zna. Moj prvi post na forumu je između ostalog „kako da skočim sa visine a da me ne bole tabani“. Bogdanov odgovor ne bih komentarisao ali je imao mnogo interpunkcije, naročito znakova uzvika. Pismen neki mladić, pomislih. Utom, pronađem ja i jedan od prvih pk  videa koje sam gledao „Trening Boki“ (bio je prvi pa nije bilo ni broja). Bio sam impresioniran ali drugačije impresioniran. Nije bilo nekih skokova, famoznih stvari, već je sve izgledalo tako lako. Njegov skok je izgledao kao da se ne trudi a ceo video je smrdeo na znoj, videlo se da je tu mnogo truda uloženo. Mnogo planskog truda. Aha!  To mi treba, planski trud, ovaj ne planski me ubi. Pade meni napamet da posetim ja njega u Kraljevu i da zajedno vežbamo. Predložim ja to njemu, kontra-predlog je bio da dodjem za vikend i prespavam tamo. Uuuu, idem prvi put u Kraljevo, da se vidim sa ne znam kime, da spavam u kući kod njegovih roditelja koje ću isto prvi put videti i treniraću nešto što treniram tako kratko. Kada su mi moji dali pare i blagoslov, bilo je kao kada mi je ćale dao ključeve od kola ali nije ustao da se obuje. Samo malo objašnjenje prvo: Boki u tom videu na početku radi nekih desetak zgibova sa opruženim nogama u horizontali. I pre tog video ja sam znao da ne mogu da uradim ni jedan ceo normalan zgib i nije mi bilo strano da radim zgibove sa jednom decimalom, ali posle tog videa sam prvi put radio zgibove sa dve decimale 0,0x zgiba. Moja druga velika slabost iz tog perioda je što sam imao manekenske ruke, što je značilo da sam svaki, ali svaki trening raskrvavljivao šake. Kako je to peklo kada perem ruke, pa kada malo mrdnem prst sutradan ono boli, pa ajde sve ponovo. Elem, uđem ja u Autotransport, jedini autoprevoznik tada u Srbiji sa dva vozača u jednom busu, jedan vozi drugi pozadi ubacuje ugalj. Sačekao me je Boki na stanici, ostavili stvari kod njega i odosmo u Mladost. Ajde da trčimo, ajde, ja pun snage, elana, da se pokažem i dam sve od sebe, optrčah jedan krug, pa dva, pa počeh teže da dišem, pa malo teže, pa trčim a ne znam da li sam živ, nema pulsa. Ja to tada naravno nisam znao ali on je još tada imao foru da nove ljude izmori na zagrevanju. To je bilo višestruko dobro. Novi ljudi, pa i stari ako se okupe, dolaze da skaču. I ja sam išao tamo da skačem, da mi Boki proda foru, nauči cake i da po povratku skačem više. Ako se „slomite“ na zagrevanju, vi ste demotivisani za takvu autodestrukciju jer ste bolno svesni svoje slabosti a čak i ako ego izdrži, nema se snage. To otvara more mogućnosti da se zapravo radi bolji parkur, zahtevnije na manjim stvarima, finese. I izdržim ja taj prvi dan, preživeh Mladost, bolnicu, onu prokletinju za tepihe iza bolnice, ma sve. Malo skokovi, pa trčanje, pa vežbe snage. Dogmižem ja nekako na taj deveti sprat, zaperem se. Sećam se da je klopa bila super. Bogdan je imao ogromnu kolekciju pk videa, otprilike nekih 20 do 30 filmova, sve OT i 90% sa pk-videos. Gledali smo speed air man jedno tri puta + premotavanja, slomo, onaj za koka-kolu, Trening Boki (sada već u retrospektivi). Pa smo onda legli pa pričali još jedan sat pa smo legli. Kao ekskurzija samo bez devojaka, alkohola i cigareta. Sećam se da su me tada ti ljudi, Cvetkovići, lepo primili, svaki moj naredni odlazak, a bilo ih je, je bio isti kao taj prvi, vrlo opušten, prijatan, ljudski, blaženo pošteđen standardnog gostoprimstva i gostovanja. Sledeći dan smo otišli na stadion. Tu me je Boki upoznao sa svoja dva dobra druga, a od tada i moja, stepenicama i tribinama. Ta 54 stepenika (koji andrak su gradili stadion u rupi) i 6 mini redova tribina. Posle tog treninga sam napravio skoro celu arhivu na tom mestu, za ne daj bože, DNK tj. krv, otisak prsta u krvi i zamalo zubni karton (prosuo sam se preko one ograde kod ulaza, dva puta). Vratio sam se kući sa odranim šakama, laktovima, modrim kolenom i blago išmirglanom kožom na kvadricepsima. I vide itchi da je to dobro. I da vredi to, na duge staze.
Nakon toga, dosta sam čitao po .netu, bilo je prelepo živeti parkur tada jer je ceo svet imao iste nedoumice kao i mi u Srbiji. Moram da se pohvalim da sam ja bio na .netu dok se pisala tema „da li je plivanje parkour?“ i vrlo se živo diskutovalo. Svi su bili očarani tom novom veštinom o kojoj su jako malo znali i svi smo je zajedno otkrivali, bukvalno. Nije bilo smarača, svi su unosili nešto svoje (Brajan sa svojim poligonima, Herbetiste sa MN, Andy sa svojim znanjem i stavom, pk-danno) i bilo je fantastično. Recimo, svi (u Srbiji) naravno pratimo šta se dešava, onda se pojavi neka tema, pa mi ovde u lokalu na MSN ili forumu diskutujemo, pa ako stignemo vežbamo na taj način dan ili nekoliko dana, pa stigne odgovor na tu temu totalno suprotan (npr. da li se čučnjevi rade do poda ili samo do pola) pa ajde nazad za crtaću tablu. Tada je bilo prelepo i što su svi pk videi bili skoro 90% samo OT ali stvarno OT, Lisses društvo, Yamakasi, Tim Pisteur uz izuzetak TCT-a i još ponekog videa). Čisto da još malo pojasnim, ja sam tada išao kod druga da gledam i skidam pk-videos jer je on imao ISDN na 128k a ja sam imao 33.600 modem (naravno dial-up).

Ivan Vatović

Nazad